Rastko Petrović je napisao da će život čoveka dvadeset prvog veka svakako biti tehnički savršeniji, ali isto tako veličanstven, složen i uzaludan kao naš. I evo, čovek pomenutog veka razmišlja o stvaranju, o umetnosti i čita njegove likovne kritike, kritike koje se tiču živog stvaralaštva s početka dvadesetog veka, ne bi li tako došao do odgovora na pitanja koja ga zaokupljaju. U ovoj knjizi možemo čitati o izložbama J. Bijelića, S. Šumanovića, P. Dobrovića, S. Miličića, M. Milunovića, S. Stojanovića, Ž. Nastasijevića, I. Meštrovića, P. Palavičanina, ali i o ondašnjem savremenom francuskom slikarstvu, o nadrealizmu, o kubizmu, o Pikasu, Sezanu, Rodenu... Ovaj veliki srpski pisac nije čekao da vreme dâ konačni sud, on se nije bojao da izrekne svoje mišljenje o mladim umetnicima, kao ni o onim već afirmisanim, da iza njega stoji, niti se libio da pojedine slikare posavetuje da idu u Evropu i ostanu u njoj, jer će im bogatstvo koje ona pruža pomoći da razviju svoju ličnost i težnje, a da će, ostanu li ovde, podleći sitnim tričarijama i bedi života. O pojedinim umetnicima se izražavao strogo u težnji da bude što nepristrasniji, što istinitiji, kako u interesu samih umetnika, tako i u interesu kritike koju je trebalo oslobađati od prijateljskih obzira. Ova knjiga će nas između ostalog uveriti da je život naše prestonice početkom dvadesetog veka bio mnogo ozbiljniji nego što najčešće mislimo, svakako, i da smo imali intelektualca koji je tadašnje umetnike učio da govore evropski, pomagao im da u sebi nađu i na najbolji način izraze ono šta je od vrednosti za čitav svet, a ne samo za našu sredinu. (Vladan Matijević)