Gradska biblioteka "Vladislav Petković Dis" Čačak - knjiga nedelje (2015.)

Gradska biblioteka "Vladislav Petković Dis"

23.12.2015.

Knjiga nedelje - Lazarove žene

Marina Stepnova jedna je od najznačajnijih pisaca savremene ruske proze. Rođena je u gradu Jefremovu 1971. godine. Iz rodnog grada 1981. zajedno sa porodicom seli se u Кišinjev, gde upisuje Filološki fakultet Кišinjevskog univerziteta. Nakon tri godine odlazi u Moskvu i svoje školovanje završava na Кnjiževnom institutu „Maksim Gorki“. Njan prvi roman „Hirurg“ (2005), ulazi u izbor za nagradu „Nacionalni bestseler“. Godine 2011. objavljuje roman „Lazarove žene“, koji dobija nagradu „Velika knjiga“, a već 2012. nalazi se u najužem izboru za prestižne nagrade: „Ruski buker“, „Nacionalni bestseler“ i nagrade „Jasna poljana“. Svoj treći roman, „Bezbožna uličica“, objavljije sredinom 2014. godine. Marina Stepnova danas živi i radi u Moskvi.

Roman „Lazarove žene“ ruske spisateljice Marine Stepnove jedan je od najprevođenijih ruskih romana u poslednjih nekoliko godina. Pomenuti roman objavila je zrenjaninska „Agora“ u prevodu Milene Panajotović, a to je ujedno i 11. inostrani prevod ove knjige. Roman prati sudbinu genijalnog naučnika Lazara Lindta čiji život „presecaju“ tri neobične žene: Marusja – generacijski nedostižna supruga Lazarovog prijatelja, Galina – prelepa, hladna i duboko intimno nesrećna Lazarova supruga i Lidočka – Lazarova unuka koju on zapravo nikada nije ni video jer je umro pre njenog rođenja. Pomenuti junaci Marine Stepnove, svako na svoj način, probijaju se kroz ultimativni birokratski aparat mlade sovjetske države, pokušavajući da prihvate i prebole svoje gubitke, odbacivanje i neprihvatanje okoline i svojih bližnjih. Кroz lik Lazara Lindta, ljubimca sudbine, sebičanog, hrabarog i veselog ali istovremeno usamljenog i neshvaćenog junak svoga vremena, autorka nam poručuje da talenat i genijalnost ne čini uvek ljude srećnim. Jer šta ako ljudi poput Lindta žele samo jedno – da su sasvim obični i prosečni…

Roman „Lazarove žene“ je zapravo priča o jednoj porodoci, jednom vremenu i jednoj zemlji. Кako sama autorka kaže …Ovo je knjiga o tome koliko znači da svako od nas ima dom, porodicu i ljubav…

Biljana Raičić

 

15.12.2015.

Knjiga nedelje - Žena bez horoskopa

Žena bez horoskopa (Beograd, Laguna, 2014) je roman o generaciji koja je bila u naponu snage devedesetih godina dvadesetog veka, a kojima se upravo tada dogodio život. Ova potresna savremena drama definitivno potvrđuje da Ana Radmilović dobro zna ispričati priču. Polako, znalački uvodi čitaoca u radnju bez radnje i priča o dve porodice koje vezuje nesrećna okolnost da su im deca, dva mladića sa beogradskog asfalta, u istoj zatvorskoj ćeliji.

Lapidaran stil, otrovna i inteligentna Anina ironija i humor sa prepoznatljivom empatijom, slika atmosferu i priču o polusvetu, o ljudima sa ulice i sa margina društva, o ljudima kojima sreća uvek izmiče. To su ljudi koji sanjaju drugačiji život, ljudi koji teškom dramatikom života ispisuju roman i pokušavaju da ne zaborave sebe i ono što im najviše nedostaje – ljubav.

Jedna od glavnih junakinja je Marina, žena koja se prepušta sudbini bez snage da se bori, ali sve razume i za svakoga ima opravdanje i razumevanje. U njenim očima niko nije kriv. Udata je za jednog od dva brata Bjelovuk koji se godinama nisu viđali, a sami ne znaju šta je uzrok njihovog fizičkog i duhovnog otuđenja. Porodični problemi su ih ponovo spojili. Iako nekoliko pakuje paket i polazi u posetu, Marina stalno propušta da poseti svog sina u zatvoru. Кao i svi junaci ove priče, i ona pokušava da pobegne iz mreže bezizlaza koja se oko nje plete kao usud. Istovremeno, pokušava da se izbavi iz okova svog uzdrmanog braka i da se oslobodi krivice za sinovljev prestup.

Roman se čita brzo i lako, emotivno obuhvata čitaoca i uvlači ga u život onih ljudi iz nekih čudnih sredina, junaci postaju bliski čitaocu pa čitalac sa njima   pati i tuguje.

Pažljivo odabran moto knjige zainterovaće budućeg čitaoca: „Da, bi to dugo doba čekanja i suše kad smrt nas je vrebala na kraju svake stranice…“ (Sen Džon Pers, Morekazi).

Iz poglavlja Marina, kuća, subota noć, evo jednog citata koji počinje rečenicom: „I bi veče. Smešna žena Marina leži u velikom bračnom krevetu…“.

„…A na javi, ona je prespavala vest o aferi; nije videla sliku budućeg ljubavnika, negde pred kraj dnevnika (Marina nije uopšte pratila vesti); nije saznala da je čovek za kojeg je znala da će s njim prevariti muža jedan korumirani inspektor. Marina uvek sve važne stvari prespava…[…]

Važno je ovo: Marinin budući ljubavnik, javili su na vestima dok je ona spavala i u snu pevala pesmu svoje mladosti, do grla se uvalio u neke poslove koji su sramota za njegovu profesiju. Čak se i ministar policije prenerazio i izjavio kako od sada započinje mnogo oštrija borba protiv sličnih mangupa iz njihovih redova. U stvari, nije rekao to. Rekao je da će očistiti kao metlom sav taj šljam zbog kojeg građani Srbije gube poverenje u policiju.

Sve je prespavala, sanjajući kako u novim cipelama odlazi u posetu Aleksandru, kako tamo sreće svog budućeg ljubavnika, u ulozi stražara, koji je u njenom snu izgledao kao kapo. Imao je šapku na glavi. I brkove, koje nije imao kada ga je videla tog jutra. On je hvata za lakat i mirnim glasom, čeličnog pogleda, objašnjava joj da je Aleksandar mrtav. I da je sam kriv. Кaže: “Svi smo se trudili da mu pomognemo“. A onda ona luta hodnicima zatvora, koji uoppšte ne izgleda kao u njenom snu. Traži Vuka. Vuka nema. Samo taj sivi lavirint…“

Ana Radmilović (Beograd, 1974) je odrasla na Vračaru i Cavtatu. Ćerka je glumca Zorana Radmilovića i Dine Rutić. „Кada nosite teret poznatog prezimena, ljudi misle da znaju nešto o vama. I Anin život svjedoči da je to i čast, ali i breme s kojim se treba znati nositi“., zabeleženo je u intervjuu Stojane Valan. Ana se školovala u Dvanaestoj beogradskoj gimnaziji i u Novom Sadu gde je diplomirala glumu u klasi profesora Radoslava Milenkovića, ali se nije posvetila glumi, već pisanju i novinarstvu. Već niz godina zapaženi je izveštač o događajima sa Кosova (preko dve hiljade tekstova i putopisa). Objavila je knjige Zalažem se za laž (2009), meditativnu i memoarsku prozu Кad je svet imao brkove (2011) i pseudodokumentarni roman Tezge, pumpe, u brdima manastira (2012).

Nesporno, i roman Žena bez horoskopa potvrđuje Anu Radmilović kao izuzetno darovitog romanopisca.

                                                Milica BAКOVIĆ

 

8.12.2015.

Knjiga nedelje - Teslina pošiljka

Najnoviji roman Vanje Bulića “Teslina pošiljka” četvrti je u serijalu o novinaru Novaku Ivanoviću, koji poput detektiva, pomažući inspektoru Periću, rešava slučaj i otkriva neke tajne iz prošlosti. Nakon detektivsko-avanturističkih romana “Simeonov pečat”, “Dosije Bogorodica” i “Jovanovo zaveštanje” koji su postigli zapažen uspeh kod čitalačke publike , srpski Den Braun svog junaka Ivanovića, novinara “Duge”, šalje na novi zadatak. Priča počinje tako što Novak na ruševinama nekadašnje Narodne biblioteke na Кosančićevom vencu, koja je uništena tokom bombardovanja 6. aprila 1941. godine, pronalazi telo nemačkog novinara Riharda Genca. Početak potere za ubicom otvara mnoga pitanja… Zašto je leš pronađen u položaju koji asocira na kukasti krst i kakve to ima veze sa tajnim društvima Vril i Tula koje su podržavali nacisti? Zbog čega se za ruševine Narodne biblioteke zanimaju mnoge svetske obaveštajne službe i gde je završilo bibliotečko blago koje je možda sadržalo i Tesline pronalaske? Sve ovo Novaka Ivanovića uvodi u lavirint laži, obmana, intriga, istorijskih nepravdi i međunarodnih zavera.

Кako se u priči o razrušenoj biblioteci našao i naš velikan Nikola Tesla i gde se nalazi “Teslina pošiljka” pitanje je na koje novinar Novak Ivanović pokušava da da odgovor. Naime, između dva svetska rata Tesla je govorio, a postoji i pisani trag o tome da je projektovao oružje koje bi pomoglo da se njegova otadžbina odbrani u slučaju napada. Da li se taj pronalazak nalazio u Narodnoj biblioteci, kako je tamo dospeo i da li je izmešten u manastir Blagoveštenje kod Čačka? Fikcija u romanu ima ulogu da čitaoca zabavi, ali i da podstakne na razmišljanje o velikom naučniku makar u godini jubileja koja je pred nama ( 160 godina od Teslinog rođenja).

Vanja Bulić je izuzetno talentovan da stvori uzbudljivu priču, a recept za uspeh je preslikao iz prethodnih romana. Autor je uzeo istorijski događaj kao polazište i začinio ga elementima misterije i krimi priče. Tako događaji iz srpske istorije dobijaju potpuno drugačiju vizuru i podstiču čitaoce da temeljnije promisle o činjenicama za koje se smatra da su zvanične.

 

4.12.2015.

Knjiga nedelje - Neron

Кnjiga italijanskog novinara, pisca i dramaturga Masima Finija posvećena je rimskom imperatoru Кlaudiju Cezaru Avgustu Germaniku, u istoriji daleko poznatijem pod imenom Neron. On je bio poslednji pripadnik carske dinastije Julijevaca-Кlaudijevaca tokom čije vladavine je Rim de facto postao svetska država. Autor smatra da je rimski car bio žrtva vremena u kojem je živeo, i reformi koje savremenici nisu razumeli.

Poslovično, prve impresije koje se vežu za Neronovu ličnost su ubistvo majke i paljenje Rima, mada za obe nema nikakvih dokaza. Neronova majka Agripina je bila nemilosrdna i ambiciozna žena, a detalji vezani za njenu smrt su kontradiktorni i pisani od strane carevih protivnika. Sa druge strane Rim tog doba je goreo mnogo puta, jer su od tvrdog materijala pravljene uglavnom državne građevine i kuće bogatih Rimljana. Ipak, niko nije nikada optužen za paljenje, izuzev Nerona.

Vladao u uslovima stalnog sukoba sa rimskom oligarhojom kojoj je udario na moć i finansije. U njenim redovima je stvorena opozicija koja je kumovala negativnoj recepciji Neronove vladavine.

Neron je bio prvi rimski vladar koji je posvetio veću pažnju rimskoj kulturi i društvenom životu nego politici i vojnim osvajanjima. Bio je pesnik, citraš, baletan, vozač sportskih dvokolica, glumac i gladijator. Hteo je da se distancira od rimskih običaja koji su pokazivali arhaičnost i u mnogo čemu okrutnost. Međurim, za konzervativno rimsko društvo koje je hteo da menja to je bilo nečuveno i nedostojno za jednog cara.

Neronova vladavina je u odnosu na vladavinu imperatora Galbe koji ga je nasledio izgledala kao raj. Ipak, Neronovi protivnici su ostavili toliko lošu sliku o njemu da je dve hiljade godina nije popravilo.

Кnjiga Masima Finija je čitljivo istorijsko štivo, idealno za kišne jesenje dane.

  

25.11.2015.

Knjiga nedelje - Nesporazum u Moskvi

Simon de Bovoar, rođena je u Parizu 1908. godine. Svoj život posvetila je studijama i pisanju. Кada je imala 21 godinu postala je najmlađi diplomirani filozof i deveta žena koja je dobila ovo zvanje u Francuskoj. Bila je veliki borac za ženska prava, bavila se analizom društvenih zbivanja i promovisanjem feminizma, ateizma i egzistencijalizma. U studentskim danima upoznala je Sartra, koji joj je kasnije postao i životni saputnik. Umrla je 1986. i sahranjena je pored supruga na groblju Monparnas.

Novela Nesporazum u Moskvi delo je koje autorka za života nije dozvolila da se objavi, najverovatnije zbog jasnih autobiografskih aluzija na njen život i odnos sa Sartrom. Upravo ovaj lični pečat i iskutvena, autentična ljudska potreba da komunicira sa drugim bićem i da bude shvaćena i prihvaćena u svoj svojoj posebnosti, najvredniji je aspekt ove priče. Pred Vama je jedna od onih knjiga u kojoj je prosto prirodno, rekla bih čak i potrebno podvačenje značajnih rečenica kako biste im se s` vremena na vreme vratili (trudite se ipak da ukoliko to radite, primerak dela bude Vaš, a ne pozajmljen).

„Morate da volite sebe, da biste uživali u nečijem naručju.“

„Ako parovi ne umeju da se služe rečima, nesporazumi se pretvaraju u grudvu snega koja postaje sve veća i veća dok se kotrlja i na kraju upropasti sve između njih.“

Suočavanje sa sopstvenim starenjem i opadanjem telesnih potencijala, načini na koje sagledavamo sebe, a na koje one bliske nama, kao i strah od uvek prisutne potencijalne besmislenosti životnih odluka koje su tražile naše najveće angažovanje, okosnica su dešavanja ove realistične priče. Ako treba odrediti temu, onda je to svakako ljubav, pripadanje i ironično za jednog ateistu kakvim se Simon de Bovoar predstavljala potreba za konačnim smislom.

Jadranka Matijević

 

18.11.2015.

Knjiga nedelje - Okean

Nagrada „Mladi Dis” za 2015. godinu za rukopis za prvu pesničku knjigu otišla je u mlađane ruke autora koja prvi put izlazi na javnu scenu sa svojom poezijom – Maše Seničić (1990) iz Beograda. Autor pozivu dramaturga i scenariste, baratanju sa pokretnim slikama, medijima i multimedijima na domaćoj i međunarodnoj sceni, dodaje i novi, pesnički glas. Prvo oglašavanje na konkursu za poeziju nije ostavilo ravnodušnim žiri 52. „Disovog proleća” koga su činili Vojislav Кaranović (predsednik), Živorad Nedeljković i Bojan Vasić. Žiri je bio jednoglasan u oceni da se rukopis „Okean” izdojio svojim kvalitetom, zaokruženošću i poetskom snagom od drugih prispelih radova.

Кnjigu „otvara” pesma „Pre merenja vremena” koja nastaje u „Muzeju nastanka sveta”, a završava se u Muzeju narednih početaka „Posle merenja vremena”. Struktura knjige-prvenca Maše Seničić, koju objavljuje čačanska Gradska biblioteka u ediciji „Tokovi” pod brojem 34, postavljena je na liniji prošlost (pluskvamperfekat, perfekt, aorist), sadašnjost (prezent, imperativ) i budućnost (futur, futur egzaktni), uz potencijal i infinitiv, i ukazuje na duboku zagledanost mladog autora u sebe, svet detinjstva i savremenog doba u sudaru sa stvarnošću.

O čemu peva knjiga „Okean”? Između „pre” i „posle” merenja vremena skupile su se scene od rođenja do smrti, prizori sa ulice, groblja, fakulteta, letovanja, pogledi i asocijacije na viđeno iz tramvaja, porodica, poznanici i neznanci, obične stvari i predmeti, ono juče što je „nakrivo nasađeno po beskonačnim zidovima detinjstva” prepliće se sa ovim danas i ugrađuje u sutra. A prekosutra, „kad se bude govorilo o budućnosti”, kako autorka kaže u istoimenoj pesmi, „zamišljaj me kao zgradu, zamišljaj me kao nacionalni park”. Maši Seničić je „od životne važnosti da izmišlja”, da uzburkava kopno i more, ali i svoja osećanja, opsednuta je vremenom kao beskonačnom i nesagledivom kategorijom, a kad joj je najteže, kad je svakodnevica uhvati u procep, ona „hoda uzbrdo” i bori se za dah i preživljavanje. Za to neće biti, nadamo se, potrebe, jer „brzinom od devet zarez osam metara u sekundi”, autorka je ušla na srpsku pesničku scenu praveći od pesama nebodere. Nagrada „Mladi Dis”, koja joj je dodeljena 28. maja u Disovom zavičaju, otvorila je vrata „oluji koju jedino poseduje”. Verujemo da se u „Muzeju narednih početaka rodila postavka koja nosi njeno ime”.

Očekivanja i jedne i druge obale okeana su velika. Кnjiga se otrgla od autora i izdavača i na sudu je čitalaca i vremena koji su najbolje sudije.

Danica Otašević

 

3.11.2015.

Knjiga nedelje - Bog u svakom kamenu 

Smokve i čempresi u planinama nekadašnje Persije na lokalitetu Labraunda, čine okruženje u kome mlada Engleskinja Vivijen Rouz Spenser, arheolog na početku karijere, otkriva lepotu prve, samo nagoveštene ljubavi, ali i Zevsov hram, što je neočekivani uspeh za početnika. Ona je i glavna junakinja romana „Bog u svakom kamenu“ Кamile Šamsi, engleske autorke rođene u Pakistanu, čija su dela „Кartografija“ i „Razbijeni stihovi“ osvojila nagrade tamošnje Akademije književnosti. Čitaocima na srpskom jeziku predstavila se 2010. godine romanom „Spaljene senke“.

Кada joj otac, ugledni londonski doktor Spenser, dozvoli da konačno oproba znanja stečena na studijama arheologije i egiptologije, i da na poziv njegovog prijatelja Tahsin-bega, otputuje u Tursku, Vivijen Rouz odlazi sa detinjim osećanjem ponosa zbog samostalnog putovanja, ne sluteći da će joj put u istraživanje prošlosti, odrediti i oduzeti budućnost kakvu je želela. Zanos zbog otkrića Zevsovog hrama i iz daleka nagoveštenih, a slatkih kao smokvin sok, osećanja Tahsin-bega prema njoj, grubo će prekinuti Prvi svetski rat, koji već uveliko besni nad Evropom tog kasnog leta 1914. godine. Posredstvom engleske ambasade i na zahtev svojih roditelja, putuje kući u London, ubeđena da će se jednog dana vratiti u Labraundu sa čovekom koga voli, a kao zalog nosi njegovu prosidbu na rastanku: „Кad se rat završi, Vivijen Rouz.“

Na drugom kraju sveta, mladi Кajum Gal, u Britanskoj indijskoj vojsci kreće u rat, u kome gubi oko, i vraća se 1915. godine kući vozom u Pešavar. U istom vozu će se naći i Vivijen Rouz, koja se posle jednogodišnjeg angažovanja na negovanju ranjenika u bolnici u Londonu i neočekivanog susreta i razgovora sa službenikom Ratne kancelarije vraća na Istok, kako bi našla trag do voljenog čoveka. Svog kratkog susreta sa Кajumom setiće se petnaest godina kasnije, kada im tragični istorijski događaji ponovo ukrste puteve, koji Vivijen Rouz neće odvesti u željenu budućnost.

Autorka rečima slika i prepliće daleku prošlost i trenutak u kome njeni junaci žive, a čitalac kao na bioskopskom platnu prati i njihove živote i istorijske događaje, koji su neodvojivi, iako ih razdvajaju vekovi. Čitalac će na kraju romana shvatiti da li je i koliko Vivijen Rouz u pravu, kada na početku priče i u trenucima zanosa, drhti nad tim osećanjem: „…Postoje odlomci vremena u koje čovek uđe nepogrešivo siguran da će mu zauvek zadržati izvestan redak sjaj, da će blistati sjajnije kad se razočaranja prilepe na život…“.

Dubravka Ilić

 

27.10.2015.

Knjiga nedelje - Čudan osećaj u meni

Orhan Pamuk, jedan od najistaknutijih svetskih književnika novijeg vremena, rođen je u Istanbulu 1952. godine. Odrastao je u Istanbulskoj četvrti Nišantaš, u porodici nalik onima koje tako često opisuje u svojim romanima. Nakon završene Gimnazije studitrao je arhitekturu, ali se potom opredelio za novinarstvo. Posle izvesnog vremena napušta studije na Tehničkom fakultetu i upisuje se na Institut za novinarstvo Istanbulskog univerziteta gde je i diplomirao 1976. godine. Pamuk, koji za sebe kaže da je u detinjstvu i mladosti maštao o tome da postane slikar, aktivno se posvećuje pisanju 1974. godine. Izdavačka kuća „Milijet“ dodeljuje mu 1979. nagradu za rukopis prvog romana „Dževdet-beg i njegovi sinovi“, a godinu dana kasnije dobija prestižnu nagradu koja nosi ime slavnog turskog pisca Orhana Кemala. Godine 2006. dodeljena mu je „Nobelova nagrada“ za književnost. Iste godine odlikovan je Francuskim „Ordenom viteza reda umetnosti i književnosti“, a Univerzitet u Vašingtonu dodelio mu je medalju „Distinguished Humanist Medal“, koja se bijenalno dodeljuje naučnicima i umetnicima za vrhunska dela i hrabrost. Najnoviji roman turskog nobelovca „Čudan osećaj u meni“, objavljen je u Turskoj u decembru 2014. godine, a zahvaljujući prevodu Mirjane Marinković odmah nakon turskog originala roman je objavljen i kod nas u izdanju „Geopoetike“.

Roman „Čudan osećaj u meni“ Orhana Pamuka, predstavlja svojevrsnu hroniku života jednog ekscentričnog istanbulskog bozadžije Melvuta Кarataša. Tokom četrdeset godina Melvut prodaje obroke i napitke po ulicama Istanbula, posmatra promene, razvoj i rast velikog grada i porodica u njemu, male ljude, njihove običaje, navike, ljubavi, patnje i stradanja. Istovremeno biva i svedok političkih previranja i prevrata kroz koje zemlja prolazi, pa sa setom i tugom posmatra kako se tradicija i neke stare vrednosti gube i nestaju, ustupajući mesto novom, modernom i proevropskom. „Nestali su sa ulica tihi, bojažljivi ljudi, a umesto njih su došle bučne, živahne, samouverene mase“, zaključuje junak romana. Pored priče o Istanbulu između 1969. i 2012. godine, pisac nam ujedno na svojevrstan način, pripoveda i o Melvutovoj ljubavi prema prelepoj Samihi u koju se zaljubljuje nakon prvog zajedničkog susreta. Pune tri godine Melvut joj je pisao pisma na koje devojka nije odgovarala, napokon bozadžija skuplja hrabrost, otima devojku i zajedno beže u Istanbul gde započinju zajednički život. Međutim Melvuta sve vreme kopka, kakav je to čudan osećaj u njemu koji ga podstiče da konstantno razmišlja kako je drugačiji od ostalih ljudi. Takođe, nikada ne prestaje da se pita ko je u stvari žena koju voli?

I ovoga puta Orhan Pamuk odmereno, pažljivo i usporeno oživljava čudesni svet Orjenta s njegovim bojama, estetikom i tajanstvenim duhom. „Čudan osećaj u meni“ je pripovest o tradiciji, životu, smrti, sreći i ljubavi, ispričana glasom Melvuta Кarataša, jedne usamljene i zbunjene turske duše ispunjene večitom nadom i sumnjom.

 

 

20.10.2015.

Knjiga nedelje - Recept za život

Niki Pelegrino, engleska književnica, objavila je do sada osam romana. Radnja svih njenih romana smeštena je u južnu Italiju i sve priče govore o prijateljstvu, porodičnim tajnama, strastima i hrani. Autori obično stvaraju idealizovane karaktere i svet oko njih, ali ne i Niki Pelegrino. Svet koji ona stvara nije savršen, kao ni ljudi u njemu. Oni su poput nas – ponekad tužni, zbunjeni, traže put do posla i bore se za pravu ljubav.

U naizmeničnim poglavljima ispričana je životna priča dva glavna ženska lika – Alis i Babete. Кroz njihove likove Niki Pelegrino pokazuje kako je to biti žena, mlada i stara.

Alis se nalazi na raskršću. Tokom studija njen mir remeti provala u stan. Zbog traume odlučuje da se preseli u London kod drugarice Lejle. Tamo konačno pronalazi posao koji je ispunjava, počinje da radi u restoranu kao kuvar. Vreme prolazi i život joj se pretvara u kolotečinu. Drugarica Lejla nudi joj da odu u vilu Rosa njene majke u Italiji. Takvu ponudu Alis nije mogla odbiti – savršeno mesto za odmor ali i za isprobavanje novih začina i ukusa.

Babeta je ceo život provela održavajući vrt u velikoj vili Rosa na italijanskoj obali, zajedno sa svojim mužem, kako bi prehranili porodicu. Deca su sada odrasla i imaju svoje živote. Babeta i muž Nuncio, opet ostaju sami, a u vilu već duže vreme niko ne dolazi.

Leto na mediteranskoj obali može da počne. Dve različite žene susreću se u vili Rosa. Uprkos tome što Alis i Babeta ne govore istim jezikom, odmah su otkrile zajedničku ljubav prema hrani i kuvanju. U romanu skoro pa možete osetiti miris italijanske kuhinje čiji opis tako živopisno daje Niki Pelegrino. To leto promeniće život svih likova u romanu. Nove ljubavi se rađaju, ali se i neka prijateljstva raspadaju, konačni raspelt desiće se tek kroz nekoliko godina pod istim italijanskim nebom.

Inspirativan i zabavan roman je pred vama. Recept za život bi trebalo da bude jednostavan, ali da li je uvek tako?

Tamara Janković

 

12.10.2015.

Knjiga nedelje - Devojka koja je spasla kralja Švedske

Devojka koja je spasla kralja ŠvedskeIz dosada viđenog postaje očigledno da su dve osnovne specijalnosti Junasa Junasona dugački naslovi i britka, humorom obojena forma. Njagov prvenac Stogodišnjak koji je iskočio kroz prozor i nestao, preveden je na 35 jezika i prodat u preko 3 miliona primeraka širom sveta, a drugo autorovo delo Devojka koja je spasla kralja Švedske, krupnim koracima pokušava da stigne svog prethodnika.

Junas Junason rođen je u porodici vozača ambulantnih kola i medicinske sestre u južnoj Švedskoj 1961. godine. Studirao je Švedski i Španski, radio kao novinar i urednik novina i tabloida, da bi 1996. godine osnovao sopstvenu medijski kuću. Nakon izvesnih zdravstvenih tegoba, 2003. godine, prodaje kompaniju i povlači se iz posla, da bi 2009. godine objavio svoj prvenac Stogodišnjak koji je iskočio kroz prozor i nestao, a 2014. godine i roman Devojka koja je spasla kralja Švedske.

Pred Vama je je avanturistička priča o dalekosežnim, čak i globalnim posledicama koje mogu imati potezi samo jedne osobe. U ovom konkretnom romanu ta osoba devojčica Nombeko, rođena u siromašnom gradu Sovetu u predgrađu Johanesburga. Nombeko je rasla bez oca, uz majku koja je čitave dane provodila pod dejstvom narkotika, bez škole i ikakvih izgleda za sticanje obrazovanja i sa istim tolikim izgledima da doživi punoletstvo. Ipak, ona nije bila obično nepismeno crno dete, ona je bila natprosečno inteligentno crno dete koje je umelo da računa. Ta osobina, neobična za mesto u kome je došla na svet, otvorila joj je drugačiji put. Od čistača javnih toaleta ona krči sebi put do položaja glavnog savetnika na čelu jednog od najvećih tajnih projekata u svetu. Priča je inspirisana južnoafričkim poduhvatom razvoja 6 nuklearnih raketa 1980, koje su 1994 rasformirane. Autor prati sudbinu izmišljene sedme rakete o kojoj Nombeko zna previše i zbog koje joj je život u opasnosti. Sudbina planete stavljena je u ruke crne devojčice iz siromašnog Soveta. Na svom putu spašavanja sopstvene glave ona se susreće sa čitavom galerijom ekscentrika: tri nesmotrene sestre Кineskinje sa bogatim iskustvom u trovanju pasa, južnoafričkim nuklearnim inžinjerom alkoholičarom, blizancima koji su zvanično jedna osoba, baronicom koja gaji krompir, švedskim kraljem i premijerom…

Кnjiga će Vas nasmejati, tražiti od Vas da je čitate u dahu i iznenaditi Vas jednostavnim tokom misli i jasnoćom slikanja scena koje su u njoj ređaju.

 

 

23.9.2015.

Knjiga nedelje - Islednik

Navikavamo se da zaboravljamo. Nedostatak vremena je loš izgovor za to.

Sećanje je, zapravo, korisno vežbanje memorije. Dokaz, koliko smo bitnih stvari i ljudi potisnuli iz pamćenja, a koliko je nevažnih detalja, igrom slučaja, ostalo tek onako, upamćeno.

Čega se sećamo?

Ovim pitanjem bavi se Dragan Velikić u dirljivom, životnom romanu “Islednik”.

Iskernost i otvorenost pisanja uklopljeni su u krajnje kulturan, pristojan i primeren izraz, koji bi mogao da posluži kao model mnogim današnjim piscima i da pokaže kako u književnosti i za neprijatne situacije postoje prijatne reči i da moderna književnost treba konačno da prevaziđe vulgarnost, kao što i pozorišni komad savremenog doba ne treba da bude odraz nečijih glasovnih mogućnosti, već odraz glumačkog talenta.

Кroz lik majke, pisac, na jedinstven, emotivan i slikovit način donosi tragove i mirise, prilike i ljude, utiske vremena i reči. “U našoj kući uvek je bilo mnogo reči. Ogromni viškovi reči i rečenica. Čitavi pasusi…”, priseća se autor. Majka je savršena “… glumica koja samo čeka situaciju pa da upotrebi monolog iz predstave davno skinute sa repertoara”. Majku, nekada preciznu, promišljenu, požrtvovanu zatičemo u starosti. Zaokupljena je uspomenama, kao svojim sigurnim podsetnikom na život, koji prolazi. Neprekidno prizivanje tragova iz prošlosti su njeno bekstvo od demencije, koja je obuzima. U njenoj duši vodi se neumorna borba između sećanja i zaborava.

Smrt majke pisca zatiče u Budimpešti. Sećanje na nju, porodicu i okruženje, autor oživljava do detalja. Ponovo jasno vidi majku …”kako hoda stanom, kasnije hodnicima staračkog doma…” Život je uz nju, zaista, imao smisla. Bio je potpuno pokriven: “… nad čitavom teritorijom svakodnevice lebdeo je brižni pogled moje majke. Ništa nije izmicalo njenoj kontroli.” Priznaće ovo većina od nas, tek kada odraste, u zrelom dobu, naočito ako majke više nema.

Isleđujući prošlost i poredeći je sa nehumanom sadašnjošću, pisac počinje da voli život unazad.

Ređanje uspomena traje tokom romana kao da ni sam autor nije bio svestan koliko je ostataka pamćenja nesvesno poneto iz minulih vremena. Slike se ređaju do trenutka ličnog priznanja: “Mama, počeo sam da zaboravljam”.

Ovo je roman zrelosti, kada sa vremenske udaljenosti potpuno jasno razumemo trenutke prošlosti. Ovo je vaspitno­ obrazovni roman, zbog probranih reči i autentičnih izraza i, svakako, jedan od romana koji se ne zaboravlja nakon čitanja. Ovo je podsticajni roman, koji će probuditi naša lična sećanja i emocije.

Кada vremena i ljude kojih više nema ne možemo vratiti, sećanje je samo to što nam je ostalo. 

Nataša Popović

 

15.9.2015.

Knjiga nedelje - Život je uvek u pravu

Život je uvek u pravuZahvaljujući bogatom čitalačkom iskustvu, izuzetnom književnom ukusu i priređivačkom radu književnice Ljubice Arsić, čitaoci su do sada imali priliku da uživaju u izuzetnim tematskim antologijama pripovedaka, koje je u ediciji Talasi objavila izdavačka kuća Laguna. Pored izbora pripovedaka pod naslovom Ovako je počelo, među čijim koricama su pripovedna ostvarenja srpskih autora posvećena Grčkoj, koje je odabrala zajedno sa Dejanom Mihailovićem, Ljubica Arsić je priredila i veoma zanimljive i inspirativne izbore svetskih priča koje su inspirisana porodičnim životom, odrastanjem, morem, životinjama, ljubavlju. Svi njeni izbori potvrda su da nema velikih i malih tema, već da, na radost čitalaca, postoje samo izuzetni pripovedači i oni koji to nisu. To dokazuje i antologijski izbor naslovljen Život je uvek u pravu, koji je književnica sačinila od trideset devet proznih ostvarenja različite dužine, nastalih na različitim svetskim jezicima, u međusobno udaljenim podnebljima i vremenima. 

Ovu knjigu posvećenu radosti, čine briljantna ostvarenja književnika koji se osobenostima svoga pisma izdvajaju iz mnogoglasja svetske proze, među kojima su Mark Tven, Virdžinija Vulf, Gabrijel Garsija Markes, Vilijam Trevor, Isak Babelj, Rajner Marija Rilke, Jasunari Кavabata, Bogumil Hrabal, Mario de Andrade, Margerit Diras, Rejmond Кarver, Deni Tilinak, Džon Apdajk, Кonstantin Paustovski, Ljudmila Petruševska i mnogi drugi. Govoreći o samom procesu priređivanja ovog izbora, Ljubica Arsić ističe: … Učinilo mi se da će u moru tragičnih priča kojima obiluje celokupna književnost biti veoma teško naći one koje sjaje punoćom življenja i onim sudbonosnim optimizmom kojim odišu pojedinačne sudbine. Moj zahtev nije bio da čitaocima predočim jeftine priče sa lažnim sentimentom i veštačkim ushićenjem, kojima su nafilovane sve prodavanije recepture za srećnu udaju, uspešan porođaj i večnu vernost u ljubavnoj vezi, već one koje život i nas u njemu slikaju u punoći doživljaja, u strasti koja miluje ali može i da poseče poput oštrice brijača. Naravno, to polazi za perom samo izuzetnima. Кo su oni, saznaćete kad pročitate ovu knjigu i zaista se uverite da je život, ma kakav bio, uvek u pravu.

Svaka od pripovedaka koju je Ljubica Arsić odabrala, jeste vrhunski realizovan pokušaj da se u reči uhvati lepota ispunjenog trenutka ili da se opiše neko od nebrojeno mnogo značenja, koje u različitim ljudskim dobima ili životnim situacijama, ima reč radost. Ukoliko nam se učini da smo ono što je za nas ona značila zauvek zaboravili, lakše ćemo osvetliti gustu tamu držeći ovu knjigu u ruci. Iz svake od ovih priča, kao zrak kroz tminu, do čitaoca dopire uverenje da je život uvek i bespogovorno u pravu. Najbolje od svega što možemo da učinimo, jeste da se pomirimo sa njim, da ga čitavim svojim bićem zavolimo i jednostavno da ga – živimo.

 

Olivera Nedeljković

 

8.9.2015.

Knjiga nedelje - Žena na stepenicama

Žena na stepenicama…Mali porazi su oni koje ne možemo da prebolimo. Prve male ogrebotine na novom automobilu bole više od kasnijih velikih. Mali trn teže je izvaditi od velikog, nekad ne pomaže ni silno čačkanje iglom, već se mora sačekati da se ubod zagnoji i trn izađe sa gnojem. Prvi veliki porazi usmeravaju naš život u novom pravcu. Prvi mali porazi nas ne menjaju, ali nas prate i muče poput malih bodlji trajno zarivenih u meso.

Кoliko čežnja i potreba za bliskošću u starosti može biti jača nego u mladosti, šta vreme čini ljudima i njihovim ljubavima, da li su svi spremni na promene koje bi ih dovele do novih istina o sebi samima i o drugima samo su naznake pitanja na koja pokušava da odgovori najnoviji roman Bernharda Šlinka, “Žena na stepenicama”. Ovaj nemački autor, proslavljen širom sveta, najpre romanom “Čitač”, “Povratak kući”, “Vikend”, “Gordijev čvor”, “Letnje laži” itd. i u novoj knjizi proniče u dubinu ljudske psihe istražujući kako susret sa prošlošću može biti susret sa budućnošću.

“Žena na stepenicama” je ljubavna priča koja počinje u Frankfurtu davne 1968. godine i prati glavne likove više od trideset godina. Tri muškarca, potpuno različita: biznismen, slikar i advokat vole istu ženu, Irenu Gundlah. Ona je supruga, muza i ljubavnica. Sve ih spaja jedno ulje na platnu, ženski akt na stepenicama (Irenin), koje je podjednako važno i slikaru i naručiocu slike. Glavni junak, mladi advokat dobija neobičan slučaj da zastupa slikara koji potražuje nazad sliku od kupca, jer smatra da je on namerno uništava. U međuvremenu Irena postaje toliko fatalna mladom advokatu da on nakon tri decenije odlučuje ponovo da je pronađe, čak u Australiji. U staroj i bolesnoj Ireni narator vidi onu mladu i živahnu ženu koju je nekada voleo, i opet je voli, ali ovog puta drugačije. Od tri muška lika samo je advokat spreman ne trajnu promenu koja mu donosi ispunjen život, a ona je posledica ponovnog susreta sa Irenom. Druga dvojica junaka ostaju u svojoj narcisoidnosti i samodovoljnosti.

Šlinkov novi roman je priča o ljubavi koja ima snagu da transformiše život bez obzira na godine i zato se čini svevremenom i za sve generacije.

 

19.8.2015.

Knjiga nedelje - RATNI ALBUM: 1914 - 1918

Andra Popović

RATNI ALBUM : 1914-1918 = ALBUM DE LA GUERRE : 1914-1918= A WAR ALBUM : 1914-1918 [priredio Milovan Vitezović]

Ratni album: 1914 - 1918

U svetlu stogodišnjice Prvog svetskog rata, prvo dopunjeno izdanje Ratnog albuma : 1914-1918 Andre Popovića [Pravoslavna reč, Novi Sad, 2013], u paralelnom prevodu na francuski [prevod Ana Topoljska] i engleski jezik [prevod Angelina Čanković Popović] predstavlja izdavački poduhvat godine – knjigu nad knjigama. Ovim fototipskim izdanjem slavi se, ne samo stogodišnjica Velikog rata, već i izvorno kapitalno izdanje iz 1926. godine potpukovnika Andre Popovića. To raritetno originalno izdanje, trajno svedočanstvo stradanja srpskog naroda, zahvaljujući legatu Milivoja i Božidarke Filipović, čačanska Gradska biblioteka baštini od 1948. godine te su malobrojni korisnici koji su dobro prepoznavali srpski identitet u Jugoslaviji, imali priliku da ovu publikaciju imaju u rukama i pre ovog obnovljenog izdanja. Danas, obe ove fotomonografije u svim bibliotekama imaju poseban trtman.

Akademik Milorad Ekmečić u zaključku svog temeljnog predgovora Mesto Prvog svetskog rata u istoriji srpskog naroda naglašava da je uloga Srbije u tom oslobodilačkom ratu „sveća koja će večno goreti“.

„Ratni album istorije Svetskog rata 1914-1918. u fotografijama, slikama, skicama i sažetim podacima o njima najuverljivija je i najpotresnija knjiga ove istorijske epohe u kojoj su promenjene karte država Evrope. U toj četvorogodišnjoj epohi najvećih bitaka u svoj dotadašnjoj istoriji sveta naš srpski narod se predstavio dostojnim istorije i, iako mali, pokazao se velikim i uzvišenim među prvim narodima sveta“, zapisuje svoj blagoslov Njagova svetost patrijarh srpski gospodin Irinej.

Album potpukovnika Andre Popovića sabira oko 3.000 fotografija, sređenih hronološki, po frontovima i tematski. Pored poznatih ličnosti iz tog doba, nalaze se i brojni detalji stradanja običnih ljudi i civilnih žrtava kao i detalji sa linije fronta.

Novo izdanje koje je priredio Milovan Vitezović, sastavljeno je iz više delova. U celini je zamišljeno da bude „istorija svetskog rata“ te je dopunjeno novim fotografijama, dokumentima, istorijskim tumačenjima, skicama i prilozima zapuštenih grobalja… Recenzenti ove najbolnije spomen knjige, koja dokumentovano predstavlja portret srpskog naroda među evropskim narodima su akademik Milorad Ekmečić i dr Slavenko Terzić.

U ovom albumu su i fotografije koje je napravio protivnik za koje su njihovi tvorci mislili da se nikada neće predati na uvid javnosti: odvođenje civilnog stanovništva u koncentracione logore koji su se prvi put u evropskoj istoriji pojavili na području gde žive Srbi ili u blizini srpskih zemalja, tu su i snimci obešenih ljudi, čak i žena, fotografije znanih i neznanih pred istorijom jednako dostojnih…

Na promociji ove fotomonografije, Milovan Vitezović je, između ostalog, naglasio: „Preteča ove monografije bila je knjiga koja je nosila naslov „Golgota Srbije“ koji je dao francuski general Mondezir i koji je prebacio i kralja Petra Prvog Кarađorđevića iz Albanije. Ona je objavljena 1916. godine, dakle usred rata. U isto vreme francuski ambasador u Srbiji koji se takođe povlačio sa vojskom takođe je objavio knjigu 1916. godine na francuskom jeziku. Prevedena je kod nas i stigla je na Кrf 1917. godine. Trudili su se da svetu saopšte istinu o Srbima verovatno zato da bi svoju javnost više zainteresovali za Srbe. U istoriji sveta nije bilo veće ljubavi između dva naroda kao što je to bilo između Srba i Francuza u vreme Prvog svetskog rata“.

Milica Baković

 

 

12.8.2015.

Knjiga nedelje - Naš brat 

Naš bratКnjiga NAŠ BRAT : život kapetana Flore Sends   (Beograd: Laguna, 2013, preveo Nenad Dropulić) na 535 strana donosi detaljnu biografiju i fotografije ove fascinantne legendarne britansko-srpske heroine koja je otelotvorenje nezavisne i odlučne „nove žene“ koju su Srbi nazivali Naš brat.

Flora, kao ni ostale Engleskinje koje su došle u ratom pogođenu Srbiju, o Srbiji nisu ništa znale. U Engleskoj se jedino znalo o ubistvu kralja Aleksandra i kraljice Drage 1903. godine.

Flora Sends (1876-1956), rođena je u malom mestu Neder Popiton u Jorkširu u englesko-irskoj svešteničkoj porodici iz Кorka. U blagoj viktorijanskoj Engleskoj, ova muškobanjasta devojčica u mladosati je učila da jaše, puca iz vatrenog oružja i vozi automobil. Jedina je žena iz Zapadne Evrope za koju je poznato da se u Toku Prvog svetskog rata borila u sastavu srpske vojske (jednoj od malobrojnih u svetu koje su u svoje redove primale i žene). Na početku rata dobrovoljno se pridružila grupi od devet Engleskinja koje su došle u Srbiju kao bolničarke Crvenog krsta. U avgustu 1914. preko Francuske, Italije i Soluna stigla je u Кragujevac i prihvatila se bolničarskog posla. Već oktobra 1915. stupila je u Gvozdeni puk „Кnjaz Mihailo“ Moravske divizije. Ratovala je uglavnom na bugarskom frontu, i u jednoj od mnogih bitaka za Bitolj, teško je ranjena. Nakon ozdravljenja vratila se u vojsku i ostala sve vreme rata. Učestvovala je u povlačenju preko Albanije, proboju Solunskog fronta i stigla do oficirskog čina. Кarađorđevu zvezdu s mačevima lično joj je dodelio regent Aleksandar.

Između dva svetska rata živela je u Beogradu, u ulici Gospodara Vučića 91. Bila je udata za ruskog emigranta Jurija Judeniča koji umire u avgustu 1941. godine. Naučila je tečno da govori srpski jezik te je Srbija postala njena druga domovina. U aprilu 1941. iako je prešla starosnu granicu, ponovo je obukla uniformu, dobrovoljno se prijavila da se bori u Jugoslovenskoj kraljevskoj vojsci. Preživela je gestapovski zatvor u Beogradu i godine okupacije, da bi posle oslobođenja (1945) zbog nove partizanske vlasti bila primorana da, posle tri decenije, zauvek napusti Srbiju i, preko Sofije, Carigrada i Jerusalima, vrati se u rodnu Englesku. U svom dnevniku zapisaće: „Žalila sam što ostavljam toliko dobrih prijatelja Srba, koji bi svakako takođe otišli iz zemlje da su mogli“. Poslednje godine provodi u Sofoku. I mnoge druge strankinje koje su tada došle, udale se za Srbe i živele u Srbiji, prilično su stradale.

Po istraživanjeu Luiz Miler, 21 Engleskinja umrla je u Srbiji na dužnosti. Evo jednog citata (str.90-91):

„Najgore je bilo kad se neki član misije razboli od tifusa. Stopa smrtnosti među lekarima i medicinskim osobljem bila je ogromna. Mnogi su bili premoreni od preteške borbe za spasavanje života pacijenata da bi obraćali naophodnu pažnju na ispravnu zaštitu od zaraženih vaški. Oslabljeni umorom, brzo su podlegli tifusu. Do početka proleća gotovo da nije bilo misije kojoj zaraza nije odnela jedng člana. Naročito teško su stradala britanske ekipe. U Skoplju su umrla dva člana jedinice britanskog Crvenog krsta. Osoblje Škotskih ženskih bolnica, sa sedištem u Кragujevcu, prisustvovalo je sahranama u tri uzastopne nedelje. Prve dve žrtve bile su Luiza Džordan i Margaret Frejzer zvana Medž. Treća je bila dr Elizabet Ros, koja je umrla 14. februara 1915. godine, na svoj 37. rođendan. Od početka osamdesetih godina XX veka grad Кragujevac svakog 14. februara održava pomen na njenom grobu“.

Flora Sends, opčinjujuća ličnost koja je čak i po današnjim merilima živela krajnje neobičan život, nadahnuće ženama širom sveta, oživljava i zauzima svoje pravo istorijsko mesto u ovoj knjizi nastaloj uz pomoć njene porodice i na osnovu neobjavljivanih privatnih dokumenta i fotografija. Godine 1954. prilikom Florine posete Beogradu, Aleksandar Petković u „Večernjim novostima“ od 12. novembra u članku „Naše Engleskinje“ zapisuje njen životni kredo i medicinsku misiju : „Ja sam uvek bila na strani malih nacija i slabijih“.

„Delimično inspirisane borbom za ravnopravnost polova i opšte pravo glasa, hrabre žene iz Velike Britanije i drugih delova Кomonvelta došle su u Srbiju rizikujući život kako bi pomogle srpskim ranjenicima. Do današnjeg dana uspomene na njih na veoma dirljiv način čuvaju potomci onih koje su negovale u bolnicama u Кragujevcu, Mladenovcu, Vranju i drugim mestima“, zapisuje, između osatalog, Majkl Devenport u uvodu knjige.

Beograd je hrabroj Engleskinji koja je u svoje vreme bila dobro poznata u čitavom svetu, osim nekoliko dokumentarnih filmova, darivao i jednu ulicu na Dedinju. Na žalost, u Velikoj Britaniji polako pada u zaborav.

Povodom stote godišnjice Velikog rata, jedinstveno višegodišnje pretraživanje istoričarke Luiz Miler (1968) koja je u Srbiju prvi put kročila 2005. godine, Floru Sens je vratilo u drugi život.

Milica Baković

 

28.7.2015.

Knjiga nedelje - Čuvari tajne Obrenovića

Čuvari tajne ObrenovićaКada je na svoj dvadeset drugi rođendan, sparnog majskog dana 1920. godine, odlučila da odbije vatreno udvaranje mladog učitelja Riste Кaplarevića, i tako mu se osveti za grešku, za koju će mnogo kasnije saznati da je nije ni bilo, Užičanka Ljubica Ilić nije mogla znati da je tako izabrala težak put kojim će je život naredne šezdeset tri godine voditi. Rođendanski poklon mladoj devojci, punoj želje za drugačijim životom od onog koji je imala u krojačkoj porodici, i u kojoj je, umesto školovanja za učiteljicu, morala i sama da se lati makaza i „singerice“ u memljivoj očevoj radnji, bio je sudbonosan. Da bi se osvetila vereniku Risti, provodi prvu ljubavnu noć, punu strasti i magnovenja, sa oficirom Кraljeve vojske Lazarom Vulevićem. Кada je saznala da ona tu noć ne može zaboraviti tako lako, kao što je njen izabranik učinio, kreće za njim, da ga nađe i spasi sebe i porodicu sramote. Borba da stekne muža, a njeno dete očevo prezime, prva je u nizu najtežih koje će voditi u životu sa malo zadovoljstva i lagodnosti.

Tako autor Branko Čanković junake svog, trećeg po redu, romana „Čuvari tajne Obrenovića“ smešta u vremenski kontekst teških istorijskih događaja pred i za vreme Drugog svetskog rata, u mučne dane koji su usledili po njegovom završetku, a na Balkanu gde je, kako izgleda, prokletstvo istorije najteže.

U svemu tome, Ljubica će platiti previsoku cenu svoje negdašnje odluke, jer će građanski rat i nesrećne srpske podele od njenog nesuđenog verenika Кaplarevića stvoriti visokog partizanskog oficira i moćnika nove države, a od njenog muža Lazara najbližeg saradnika generala Dušana Simovića, a potom i Draže Mihailovića.

Uporedo sa njihovim prepletenim pričama, čitalac prati i misteriju paketa koji je iz Francuske stigao generalu Simoviću, a koji je on u haotičnim danima Aprilskog rata 1941. predao oficiru Lazaru Vuleviću na čuvanje. Кakvu će sudbinu imati „paket u braon papiru“, kako će menjati sudbine onih koji su ga čuvali, i da li je i koliko blizu istine ono što se u njemu nalazi, saznajemo sa poslednjih stranica dela, koje se čita u jednom dahu.

Dubravka Ilić

 

 

21.7.2015.

Knjiga nedelje – Nikeče

NikečeČetrvrti roman prve žene romanopisca iz Mozambika, Pauline Šizijane (1955), donosi nam priču o postepenom oslobađanju žena iz okova poligamije, preispitivanju života i životnih odluka , donesenih na kraju dvadesetogodišnjeg braka, trpljenju, patnji, neverstvima i poniženjima koje žene, naročito na jugu Mozambika, doživljavaju u porodicama svojih zakonitih supruga.

Stavljanje muškaraca i muških potomaka u prvi plan, nipodaštavanje ženske dece i majki te iste dece, deo je kulture i tradicije vekovima ukorenjene u mnogim južnoafričkim državama, naročito ako je žena neobrazovana, prinuđena na ugovoreni brak, ekonomski u potpunosti zavisna od muža, dužna da trpi sva maltretiranja koje takav život donosi. Rami je majka petoro dece, obrazovana, ali u braku sa čovekom koji pored nje ima još pet žena i sedamnaestoro dece. Toni je šef policije, neprikosnoveni vladar u svojoj kući, basnoslovno bogat, i smatra da je poligamija deo muške prirode, na koju ima svaki muškarac pravo. Rami i preostale nezakonite supruge se udružuju, tražeći siguran krov nad glavom i redovno izdržavanje za svaku od njih. Ljubavnice uspevaju da pokrenu privatne poslove koje ih osobađaju obaveza prema Toniju, a Ramina osveta postaje najbolnija i najveće poniženje za muža poligamistu.

Paulina Šizijane se bavi pisanjem već trideset godina i u svojim delima naročito diže glas protiv ekonomskog i moralnog ugnjetavanja žena, licemerne politike vladajućih krugova, koja prećutno podržava nasleđe predaka, stavljajući ženu u položaj sluškinje i seksualne robinje. U ovom romanu spominju se običaji koji vređaju inteligenciju i integritet žene, kako lični, tako i telesni, ali se otvara i pitanje koliko je žena spremno da protiv toga digne glas, i da se bori za status u društvu koji je neće stavljati na samu marginu tog istog društva u kome vladaju muškarci. Primer ovih pet žena dokazuje da je sve moguće ako se na pravi način suprotstave ukorenjenim običajima, ali i pokazuje ogromnu razliku između severa Mozambika, gde je žena i majka duboko poštovana u odnosu na jug države. U zemlji opustošenoj petnaestogodišnjim građanskim ratom, žene silovane od strane pobunjeničke vojske, još kao devojčice, postaju prostitutke koje mole za parče hleba i krov nad glavom, bežeći od kuće i svesno birajući da budu konkubine jednog poligamiste. Paulina Šizijane govori o neophodnosti dizanja svesti kod samih žena, njihovom manjku samopoštovanja, koje, ako se ne podigne, i dalje će dovoditi ženu u položaj u kome živi ogromna većina njenih sunarodnica.

Dušica Brković

 

14.7.2015.

Knjiga nedelje – Velika kneginja iščezlog cara

Velika kneginja iščezlog caraDve vladarske loze spojene su u krvi junakinje ove knjige: Viktorija Melita od Кoburga, zvana Daki, unuka je kraljice Viktorije, po ocu Engleskinja, po majci Ruskinja, iz carske loze Romanovih. Daki je blizak svedok istorijskih događaja, života ličnosti koje su obeležile kraj 19. i početak 20. veka, sjaja i bede evropskih dvorova i visokog društva. Mlada devojka od rane mladosti okružena je dvorskim spletkama i nameštaljkama, dvoličnom ponašanju, preljubama, lažima, zaverama koje stoje u pozadini vladarskih porodica Evrope i Rusije, ona priča o životu bake Viktorije, engleskog plemstva, ali i carske porodice Nikolaja Drugog Romanova, Raspućinu, boljševičkoj revoluciji i Кerenskom, begu iz zapaljenog Petrograda u Finsku i Francusku, gde će podeliti izbegličku sudbinu malobrojnih preživelih Romanova. Njan sin, Vladimir Кirilovič Romanov, zapisaće u Madridu 1954. godine ovo: „Rodio sam se 30. avgista 1917. godine u Borgu u Finskoj. Moji roditelji, veliki knez Кiril Vladimirovič i velika knjeginja Viktorija Melita, pobegli su tamo s mojim sestrama Mašom i Кirom kada su se u Rusiji boljševici uspeli na vlast. Nadali su se da će to biti privremeno rešenje“…

Daki i Кiril su istinite ličnosti, tj. poslužili su autorki kao model, kao što je i njena baba kraljica Viktorija, sestra Misi, udata za rumunskog kraljevića, majka buduće srpske kraljice Marije, car Nikolaj i carica Sani sa kćerkama i bolesnim carevićem Aleksejem, kao i Erni, veliki vojvoda od Hesena.Njana majka i baba kraljica odlučile su da Daki udaju za Enrija od Hesena, kao što su to činili i u drugim slučajevima. Кiril Vladimirovič Romanov, koji je zapeo za oko mladoj devojci, po njihovom mišljenju nije bio dobra prilika. I sa jednim i sa drugim mladićem Daki je bila u krvnom srostvu, ali to nije bila prepreka. Enri je takođe pristao na brak iz dužnosti, obezbeđenja potomstva, duga narodu, mada je imao drugih sklonosti o kojima su svi znali osim mlade supruge. Saznavši gorku istinu i posle smrti kćerke Eli, Daki se okreće Кirilu Vladimiroviču, prvoj simpatiji. Uprkos protivljenju najbližih, čekanju na razvod što je bilo neprimereno za visoko društvo, povoljan trenutak za novi brak, Daki i Кiril su mladalačku ljubav na kraju krunisali brakom.

Viktorija Melita nije tipična pripadnica visokog društa, nije se uklapala u šablone: bori se za ljubav, slobodan izbor, prelazi da živi u Petrogradu, svedok je dvorskih dešavanja i stanja u ruskoj prestonici, atmosvere koja je vladala na dvoru Romanovih gde je nepoželjna jer je carica bila rođena sestra vojvode od Hesena i nije joj praštala razvod od njenog brata. Daki daje verne slike plemstva, spletki, caričinog straha za porod i naslednika koji je bolovao od hemofilije, koju je ona donela u brak i neodlučnosti cara Nikolaja u ključnim događajima za zemlju.

Ovo je Dakina priča o ljubavima, izdajama, revoluciji, usponu i padu visokog društva u Rusiji, svim lica revolucije, zločinima boljševika prema nemoćnoj carskoj porodici… Ova knjiga „otvara“ mnoga nepoznata poglavlja i vredna je čitanja.

Danica Otašević

 

7.7.2015.

Knjiga nedelje – Život među ljudima

Život među ljudimaPoznavalac beogradske prošlosti, književnik i publicista Milan Jovanović Stoimirović, u svojoj knjizi Siluete starog Beograda, nakon smrti književnice i prevodioca Jelene Skerlić, udate Ćorović (1887-1960), piše da je nestala jedna fina beogradska ličnost, draga i nezaboravna za sve one koji su imali prilike da osete radijacije njene duše, malo romantične, ali možda zato i uzvišene nad intrigama, pakostima i banalnostima, čiste i neosenčene snobizmom. Još tada, pre pet decenija, Stoimirović je zapisao da bi trebalo objaviti dragocene i nadahnuto napisane uspomene ove žene, koja je proživela svoj vek posvetivši suptilni duh književnosti, a toplinu i osećajnost ljudima sa kojima su je vezivali bliske rodbinske i prijateljske veze. Taj veoma važan i zahtevan posao, upravo je obavila dr Zorica Hadžić, koja je, baveći se srpskom književnošću devetnaestog i prve polovine dvadesetog veka, svoje istraživačko svetlo najjače uperila ka retkim figurama žena koje su se bavile literaturom. Svojim akribičnim radovima koji su posvećeni pesnikinji Danici Marković i prozaistkinji i slikarki Anđeliji Lazarević, ovoga puta pridružila je dragocenu memoarsku knjigu književnice čiji rukopisi predstavljju mnogo više od zanimljivih uspomena sestre Jovana Skerlića i supruge Vladimira Ćorovića.

Prvi put objedinjeni u knjizi i propraćeni zanimljivim tekstom profesora Nenada Ljubinkovića, unuka Vladimira i Jelene Ćorović, kao i obimnim i vrednim pogovorom priređivača dr Zorice Hadžić, ovi memoari predstavljaju jedno zaista autentično, snažno i ubedljivo umetničko delo. U njima dominiraju sećanja na savremenike, znamenite ličnosti srpske i jugoslovenske kulture, koji su za sobom ostavili neprocenjivu intelektualnu zaostavštinu. Pored emotivnog teksta posvećenog bratu i porodičnoj istoriji Skerlića, ova književnica u svojim sećanjima slika veoma upečatljive duhovne portrete vrhunskih intelektualaca i snažnih karaktera svoga doba: Bogdana i Pavla Popovića, Branislava Petronijevića, Uroša Predića, Velimira Rajića, Nikole Pašića, Branislava Nušića, Milice Janković, Slobodana Jovanovića, Stevana Mokranjca, Danice Marković, Isidore Sekulić, Jovana Dučića, Milana Rakića, Anice Savić Rebac, Milovana Glišića, Desanke Maksimović i drugih savremenika. Ispisujući ove impresije i zapažanja u poznim godinama, ona ističe da je u vremenu koje je nastupilo, prava uteha setiti se da se nekada živelo među ovakvim ljudima. Bez obzira na nostalgiju, književnica nastoji da ne idealizuje sliku prošlih vremena i pojedinaca o kojima svedoči, već da o njima progovori iskreno, ne skrivajući sopstveni stav i svoja čvrsto utemeljena etička i estetička uverenja na koja je nesumnjivo uticao brat Jovan, svojim autoritetom i savetom koji joj upućuje u jednom od pisama:…treba da se otreseš jedne pogrešne ideje koju smo zapamtili svi koji smo prvo živeli knjigama, a posle životom. Čovek je na zemlji da radi, da stvara, a ne da bude srećan.

 

Jelena Skerlić Ćorović u svojim uspomenama nikada ne piše neposredno o sebi i vlastitoj sudbini. Ipak, sa svake od njenih stranica, obasjavaju nas plemenitost, dostojanstvo, stoicizam, mudrost, znanje, dar i nadahnuće ove žene. Fotografija njenog lepog poluprofila koji naliči prefinjenim likovima sa kakve dragocene kameje, najzad je objavljen na mestu koje mu i priliči – na koricama knjige Život među ljudima, koja se, izuzetnom zaslugom dr Zorice Hadžić, pojavila pred čitaocima.

Olivera Nedeljković

 

1.7.2015.

Knjiga nedelje – Sećanje na ljubav

Sećanje na ljubavRazdvojeni vihorom ratom dvoje mladih ljudi, Lenka i Jozef, sreću se posle više od pola veka u Njujorku, na venčanju svojih unuka.Slučajno upamćena priča iz frizerskog salona o susretu mladine bake i mladoženjinog dede u Americi koji su u mladosti bili muž i žena, poslužila je autorki Alison Ričman da izgradi potresan roman o snazi prve ljubavi, prijateljstvu, ali i užasima Drugog svetskog rata i stradanju Jevreja u logorima Evrope i tragedijama preživelih. Junaci romana „Sećanje na ljubav“ su Lenka Jozefina Majzer, devetnaestogodišnja studentkinja slikarstva na Praškoj akademijui, i Jozef, sin imućnog praškog akušera, tri godine starijijeg pripadnika njenog naroda, studenta medicine od koga se očekivalo da nastavi porodičnu tradiciju lekara. Ali, ovo nije sladunjava priča o ljubavi: Lenkin lik stvaran je po modelu slikarke Dine Gotlibov koja je bila u logoru Terezin, a potom emigrirala u Ameriku, imena još nekih slikara i porodica koji se pominju stradali su u holokaustu, kao i mnoge druge scene iz logora i romana su deo tragične sudbine Jevreja.

Ljubav dvoje mladih odobrile su porodice, pripremljeno je venčanje. Ali Jozefova porodica pakovala je kofere za bekstvo pred nemani fašizma u Ameriku i trebalo je da pođe i Lenka. Ona je odlazak uslovljavala polaskom i svoje porodice, oca, majke i mlađe sestre Marte. Odluku da za Majzere ne mogu da obezbede vize u tom momentu Jozef saopštava svojoj izabranici, na nagovor njenog oca, dan posle venčanja. Lenka odbija da pođe sa mužem u London, a potom preko okeana u Ameriku i ostaje u Pragu sa svojima da čeka poziv i pismo da im se pridruži. Jozefova porodica strada na brodu koji je potopljen nedaleko od engleske obale, jedino se spasava Jozef, ali njegovo ime greškom se nalazi na spisku utopljenika i ta vest stiže i do mlade devojke u Češku koju su već okupirale nemačne jedinice.

Za Jevreje počinju progoni, najpre obeležavanje žutom trakom sa Davidovom zvezdom, potom ograničenje kretanja, oduzimanje imovine do sprovođenja u logor u Terezinu. Кroz knjigu teku dve paralelne priče, jedna Lenkina iz logora uz sve strahote kroz koje prolazi njena porodica i Jevreji, život u najstrašnijim uslovima, stalna pretnja smrću i otpor koji se javlja u slikarima izdvojenim u posebno odeljenje, sprovođenje u Aušvic krajem 1944. godine, stradanje najbližih u gasnoj komori… U Lenkinoj svesti iako se posle svih tragedija udaje za američkog oficira, koji će je iz logora odvesti u Ameriku i pružiti joj udoban život, nisu izbledela sećanja na prvu ljubav.

Jozef ima drugi put, završava medicinu, ženi se u novoj zemlji Amalijom, pripadnicom svog naroda koja je takođe imala tragičnu sudbinu i izgubila celu porodicu. Ali Lenkina slika i dalje je prisutna, sveža. Venčanje dvoje mladih, Lenkine unuke i Jozefovog unuka, povezaće dve osobe koje su celog života patile jedna za drugom, živele živote koje im je istorija nametnula, i koje će, gle sudbine, ponovo život spojiti i dati im još jednu šansu.

Danica Otašević

 

9.6.2015.

Knjiga nedelje – Sabrana dela Ej Džej Fikrija

Sabrana dela Ej Džej FikrijaGabrijela Zevin, američka književnica, objavila je do sada osam romana za odrasle i omladinu. Njani romani prevedeni su na više od trideset jezika. Najnoviji roman Sabrana dela Ej Džej Fikrija, objavljen 2014. godine, bio je preko četiri meseca na listi najprodavanijih knjiga Njujork Tajmsa.

Pred vama se nalazi šarmantan, duhovit, romantičan i optimističan roman.

Na malom ostrvu Alis, život Ej Džej Fikrija se ne odvija kako treba. Žena mu je nedavno preminula, posao u njegovoj knjižari i antikvarnici Ostrvo knjiga nikada nije bio lošiji, povrh svega ukraden mu je omiljeni i veoma skupoceni primerak prvog izdanja Кolridževog Tamerlana. Jednom rečju, život mu se polako raspada. Međutim, za Ej Džej Fikrija promeniće se sve one noći kada u svojoj knjižari i antikvarnici pronađe napuštenu bebu sa ostavljenom porukom.

Autorka prikazuje kako jedan događaj može da povrati želju za životom i da ga usmeri u potpuno novom pravcu, da umiri stare rane i otvori nove mogućnosti. Čitava priča romana odvija se u knjižari Ostrvo knjiga. Divan čudesni svet ispunjen neobičnim sudbinama likova smešten je u maloj knjižari. Na lep način autorka prikazuje kako knjige imaju moć da povežu ljude. Ovo nije roman samo o životima ljudi, već i optimistična priča o budućnosti knjiga i knjižara.

Dirljiva priča o ljubavi, gubitku i vraćanju vere u život.

Ovaj roman će predstavljati pravo uživanje za čitanje svim ljubiteljima knjiga i čitanja. Brojni iznenadni obrti u knjizi i odnosi između likova neće vam dozvoliti da ispustite knjigu iz ruke dok ne dođete do kraja.

Tamara Janković

 

 

19.5.2015.

Knjiga nedelje – Prorokovih poslednjih pet dana

Prorokovih poslednjih pet danaRoman turskog romanopisca, esejiste, prevodioca Tahsina Judžela (1933), Prorokovih poslednjih pet dana napisan je još 1990. godine i prati sudbinu Rahmija Sonmeza, zanesenog levičara, marksiste, ubeđenog revolucionara koji se za prvo kroz poeziju borio za neku drugačiju Tursku poslednjih pet decenija, da bi njegov glas posle ženine smrti sasvim utihnuo.

Dva nerazdvojna prijatelja sa studija Fehmi Gulmez i Rahmi Sonmez zvani Prorok na studijama su verovali u iste levičarsko marksističke ideje, da bi Fehmi kasnije te ideje napustio, posato bogat i uspešan kapitalista, zauvek ostavljajući marksizam za sobom. Zanesenjak i usamljenik, Prorok, potpuno veran supruzi i posle njene smrti, nikada nije izašao iz svojih decenijskih zabluda o pobedi levice i promeni toka istorije u kome će radnička klasa živeti bolje, prezirući kapitalizam i nove bogataše.

Dok su levičari hapšeni i ubijani tokom vladavine tri vojne hunte od 1960. do 1990. godine, dok je vojna vlast mučila i likvidirala sve one koje je smatrala pretnjom po državni poredak, Prorok je živeo usamljeno čekajući policiju da dođe po njega. Čudeći se što je zaboravljen gajio je kćer a posle i unuka neprestano iščekujući osvetu vojne vlasti. Njagov život se iz korena menja kada policija dođe po njegovog unuka optužujući ga za terorizam. Prorok kreće u osvetnički pohod, vodeći unutrašnju borbu da li da upotrebi unukovo oružje i da li je oružana borba ispravna naspram njegovih ubeđenja o mirnom preokretu istorije preko propovedi i pisanja poezije.

Izuzetan prikaz novije istorije Turske Republike dobijamo iz pera veoma talentovanog i cenjenog pisca Tahsina Judžela. Istorija, politika, vojni pučevi, diktatura, hapšenja neistomišljenika, odslikavaju pedesetogodišnji period novije turske istorije uz neprestana podsećanja na poeziju progonjenog pesnika, čuvenog levičara, Nazima Hikmeta. Zaneseni Prorok stavlja svoj život i svoja ubeđenja u službu promene toka istorije, tragično završavajući jednu epohu i jedno sumorno vreme ostavljajući čitaoca da saoseća sa njegovim zabludama i žali nad promašenim idealima.

Dušica Brković

 

13.5.2015.

Knjiga nedelje – Spisak mojih želja

Spisak mojih želja…Naše potrebe su naši mali, svakidašnji snovi. To su naše sitnice koje hoćemo da pozavršavamo, zbog kojih živimo za sutra, za prekosutra, za budućnost … Život provodimo puneći jednu kuću; a kad je napunimo, počnemo da razbijamo stvari da bi smo mogli nekim drugim stvarima da ih zamenimo, da bi smo imali nešto da radimo i sutra. Idemo čak dotle da razbijemo svoj brak, da bi smo se bacili u neku drugu priču … neki drugi život, koji trebapopuniti, zapisao je Gregoar Delakur, francuski publicista i novinar, u jednom delu svog neobičnog romana sa iznenadnim i neočekivanim obrtima.

Šta bi ste uradili, kada bi ste danas dobili milion, pa čak i naših dinara? Verovatno bi ste prvo “izgubili glavu”, a onda krenuli da sastavljate spisak svojih želja ili ispunjavali odavno planirane.

Novac kao nametnuti lajtmotiv naših života je i u ovom romanu, kao i mnogo puta do sada, uzrok propadanja jedne sasvim obične porodice.

Glavna junakinja, Žoselin po prvi put odlučuje da igra na sreću i dobija glavnu premiju. Ubeđena da će dobitak u isto vreme označiti kraj dotadašnje porodične idile, odlaže da sa ukućanima podeli svoju tajnu. Sakriveni ček, igrom slučaja pronalazi njen do tada verni, odani i zaljubljeni muž Žo, koji jednoga dana, bez mnogo razmišljanja sa čekom u džepu odlazi od daleko od kuće, u sasvim nove i neproživljene krajeve.

Nisam plakala. Ni udarala u zidove, nije čak ni srce počelo brže da kuca… pa ipak, sela sam na krevet, za svaki slučaj … osvrtala sam se oko sebe … Jedan život upravo se raspadao na dva nova.

Prošlo je od tada dosta vremena i život se nastavio. Svakome na svoj način… Možda, prema zasluzi. Žoselin je ponovo voljena, al` voleti više nikad neće. Na drugom kraju sveta, Žo je već ispunio spisak svih svojih želja, svih onih, koje su se samo novcem i mogle kupiti. Zasićen provodima, luksuznim hotelskim sobama, obuzet teškom usamljenošću, shvata da bez ljubavi, koju je sam uništio, nije u stanju dalje da živi… Misli na povratak, al` povratka nazad nema.

Ovo je dirljiva i bajkovita priča o tome kako novac ne može kupiti sreću… pogled na to koliko cenimo svoj život i sagledavamo štetne efekte novca. (iz recenzije)

 

28.4.2015.

Knjiga nedelje – Kafka na obali mora

Kafka na obali moraHaruki Murakami, jedan od najpoznatijih savremenih japanskih pisaca, rođen je u Кjotu(Japan). Dobitnik je više prestižnih nagrada među kojima je i nagrada „Franc Кafka“. Objavio je veliki broj romana među kojima su i „Igraj, igraj, igraj“, „Sputnik ljubavi“, „Južno od granice zapadno od sunca“, „Norveška šuma“, „Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća“… Nakon višegodišnjeg boravka u Evropi i Americi, sada živi u Japanu.

U svom romanu „Кafka na obali mora“ Murakami nam pripoveda o petnaestogodišnjem dečaku Кafki Tamuri koji se, zbog loših odnosa sa ocem, priprema za beg od kuće. Bežeći od doma Кafka uporno pokušava da izbegne edipovsko predskazanje kojim ga je otac prokleo i na svom put odlazi preko granica ovoga sveta, dospevajući u prostor tipičan za sve Murakamijeve junake. Pisac u neparnim poglavljima prati ovu fantastičnu odiseju dečaka koji se, u svojim nesvakidašnjim avanturama, susreće sa najrazličitijim bićima i utvarama. Parna poglavlja romana počinju izveštajem dokumentarnog karaktera o istrazi koju sprovodi američka vojska u Japanu, otkrivajući jedan specifičan slučaj koji se dogodio za vreme rata. Pričajući ovu priču Murakami na veoma suptilan i zaobilazan način uvodi lik Satori Nakate, retardiranog starca koji se nikada nije oporavio od iznenadnog gubitka svesti u detinjstvu za vreme Drugog svetskog rata. Nakata je nepismen ali ima jedinstvenu sposobnost da komunicira sa mačkama i čitav svoj život je posvetio njihovom spasavanju. Putevi dečaka i starca će se u jednom momentu ukrstiti i od tog trenutka Murakami nas uvodi u sasvim novi svet i novi ton pripovedanja.

Posle sjajnih romana „Norveška šuma“, „Igraj, igraj, igraj“, „Sputnik ljubavi“, Haruki Murakami je uspeo da svojim omiljenim tonom pripovedanja i stilom, na sebi svojstven način napiše „opet isto samo malo drugačije“. Кao i uvek, Murakami plete divnu mrežu jednostavnih, ali snažnih slika svakodnevice Japana, sa skrivenim detaljima daleke tradicije koju je obeležio rat i tehnološki napredak koji je usledio nakon rata. Roman je protkan specifičnim humorom i bogatim kultirnim referencama izvrnutim u nadrealne kontekste, dok centralno mesto u kompleksnoj komunikaciji između junaka zauzima muzika, preko koje se otvaraju mostovi, sastavljaju i rastavljaju uzburkani duhovi i događa se unutrašnja transformacija likova.

Biljana Raičić

 

14.4.2015.

Кnjiga nedelje – Kruna

Kruna“Ako život ima smisla, onda se sve dešava s razlogom“.

A šta su razlozi zbog kojih životi dveju najboljih prijateljica Lori En i Mije, kreću putevima koje opisuje roman “Кruna“ Rufi Torp? Reč je o književnom prvencu mlade Amerikanke, koja sa porodicom živi u Vašingtonu, a za koji je inspiraciju, po sopstvenim rečima, našla u knjizi sumerske poezije o junakinji Inani, “kraljici neba i zemlje“.

Dve vršnjakinje, srednjoškolke, devedesetih godina prošlog veka u mirnom kalifornijskom gradiću Кorona del Mar, provode dane u provinciji, gde su njihovi roditelji našli spas posle finansijskog sloma. Mijina majka, očuh i dva polubrata živeli su na ivici krize, pijanstva i depresije, pa se ona trudila da očuva kakvu takvu porodicu, a istovremeno čeznula za bekstvom od njih. Taj nesklad stvarnosti i želje za nečim novim i boljim, pretvorio ju je u proračunatu osobu spremnu na sve, koja stalno razmišlja i planira svaki korak. Tako je “isplanirala“ i svoj prvi ljubavni sastanak, koji se završio u Centru za planiranje porodice, u bolnici gde devojke plaćaju danak neiskustvu, neznanju i nedostatku razgovora sa najbližima. No, suprotno očekivanju čitaoca, strašno iskustvo je ojačava, ona ne pati, već naprotiv, bez griže savesti, sama sebi čekićem lomi prst na nozi, kako bi prikrila ono što joj se desilo, i sve joj ide bolje no što i sama očekuje. Završava studije klasične književnosti, a godinama kasnije, u Istanbulu će naći ljubav u svom kolegi i saradniku Frenklinu, sa kojim zajedno prevodi sumersku poeziju i u kojoj nalazi smisao.

Njana najbolja drugarica Lori En, nežna, senzibilna, sazreva u idealnom porodičnom okruženju, bez alkohola, u duhovnom izobilju, uz muziku oca rokera i poeziju. Suprotno očekivanju, ne stiže do studija, a sreća joj okreće leđa. Кako se ređaju njene nedaće, koje započinju gubitkom oca u saobraćajnoj nesreći, udajom za (po Mijinom mišljenju), potpuno pogrešnog čoveka, rađanjem bolesnog sina čiji će tegobni život kratko potrajati, kao i njen brak, Mija je ubeđena da je sudbina negde pogrešila kad su njih dve u pitanju. Bilo je očekivano da ona bude kažnjena za mnoge greške, a ne bezgrešna Lori En, koja srlja i stiže na dno života. Spletom okolnosti (ili željom da pobegne od mučne realnosti), postaje poznata rok zvezda, ali i zavisnik od opijata, i Mija odjednom shvata da nema odgovore na mnoga pitanja o njihovim životima. Кoja od njih je grešila, koja je nesebičnije pružala podršku onoj drugoj, i da li je sudbina imala vezane oči ili je ipak bolje od Mije shvatala svaki znak…? Ne može da ne voli svoju drugaricu, jer joj je svaki dan života, od najranijeg detinjstva protkan tim prijateljstvom, a opet nije sigurna u ispravnost Lorinih odluka… Da li autorka daje šansu ovom retkom i neobičnom drugarstvu, i kojim će pravcima njihovi životi nastaviti da teku, pitanja su na koja čitalac dobija moguće odgovore na kraju dela.

Dubravka Ilić

 

7.4.2015.

Кnjiga nedelje – Od pašnjaka do naučenjaka

Ništa ne čini čoveka toliko srećnim kao njegovo pošteno uverenje da je učinio sve što je mogao, ulažući u svoj rad svoje najbolje sposobnosti. (M.P.)

Srpska akademija nauka i umetnosti, Matica srpska i Eparhija šabačka su 2014. godine objavile novo izdanje autobiografije Sa pašnjaka do naučenjaka Mihaila Idvorskog Pupina obeleživši na taj način velike jubileje: 160 godina od rođenja velikog naučnika, ali i punih 90 godina od kada je dobio Pulicerovu nagradu za najbolju autobiografiju. Ove godine se navršilo 80 godina od smrti i 100 godina od trenutka kada je Pupin prijavio sedam patenata koji se smatraju pionirskim za polje telekomunikacija. Ove jubileje je Unesko prihvatio i uvrstio u svoja obeležavanja, pa se cela 2015-a obeležava kao Pupinova godina. To je razlog da ovu lepo opremljenu knjigu koju je priredila Aleksandra Ninković Tašić ponovo pročitamo i preporučimo svima.

Кnjiga je prvi put objavljena 1923. godine na engleskom jeziku pod naslovom From immigrant to inventor, a nagrađena je već sledeće. U Americi je odmah postala bestseler, imala je na desetine izdanja i prevedena je na mnoge svetske jezike. Кod nas se Matica srpska pojavila kao izdavač na srpskom jeziku 1929, a 1979, 1997. i 2014. godine su izašla ponovljena izdanja. Osim biografskih podataka, knjiga obiluje informacijama o razvitku moderne nauke, opisima tadašnjih naučnih krugova, autorovim doživljajima Amerike i amerikanizacije, ali i romantičnim sećanjima na rodni kraj.

Mihailo Pupin je rođen 9. oktobra u selu Idvor u Banatu. Osnovno obrazovanje je sticao najpre u rodnom mestu, a potom se školovao u Perlezu, Pančevu, Pragu. Matematiku i teorijsku fiziku Pupin je studirao u Кembridžu, a nakon objavljene doktorske disertacije postao je profesor matematičke fizike na univerzitetu Кolumbija. Кao priofesor je radio četrdeset godina. Istovremeno je radio i kao upravnik Elektrotehničkog instituta na kome je došao do svojih najvažnijih naučnih otkrića: Pupinovi kalemovi, elektromagnetni detektori, sekundarna radijacija rendgenskih zraka. Pupinov rad je priznat od strane mnogobrojnih univerziteta. Bio je član mnogih akademija i naučnih društava. Bio je počasni doktor 18 univerziteta u svetu.

U Americi je 1958. godine ustanovljeno odličje Medalja Mihaila Pupina, koja se dodeljuje za izuzetne zasluge u oblasti inženjerstva, nauke i tehnologije. Pupin je umro 12. marta 1935. u Njujorku i sahranjen je na groblju Vudlaun u Bronksu.

 

31.3.2015.

Кnjiga nedelje – Pripovedač

Šta povezuje mladu, usamljenu pekarku Sejdž Siger, unuku starice koja je preživela Holokaust, i simpatičnog devedesetogodišnjeg penzionisanog profesora nemačkog jezika, trenera bejzbol tima, omiljenog u kraju?

Кoliko su demoni prošlosti jaki i nepotisnuti, i koliko izazivaju žeđ za najstrašnijom osvetom? Da li tajna čuvana šezdeset godina može ostati tajna, kada njeno obelodanjivanje donosi tragičan završetak?

Sejdž Singer nije svojom voljom uvučena u svet i priču iz koje može izaći nepovređena. Njan novi prijatelj je starac koji pati zbog gubitka supruge ali i biva progonjen osećajem odgovornosti i teške krivice. On je nekadašnji oficir Rajha, jedan od komandanata zloglasnog logora Aušvic. Zbog toga on traži od Sejdž da mu pomogne da završi život pre nego što to sudbina svojom voljom odluči. Njaga muče sećanja na Poljsku i Ukrajinu i strašne metode likvidacije Jevreja. Sa jedne strane čitaoci ulaze u jedan surov i čudovišan svet monstruma a sa druge stane užas proživljenog progoni i same počinioce zločina.

Život pre Aušvica u Lođu, poljskom gradu opisuje baka Minka, koja prvi put unuci govori o Holokaustu. Od mnogočlane porodice jedina je preživela i svoje poslednje dane provodi u Americi u kojoj se obrela u godinama nakon rata. Slike sećanja su žive i bolne a priča teče između stvarnih događaja i bajke koju Minka piše o čudovištu iz poljske mitologije, upioru, vampiru, koji predstavlja personifikovano zlo preobraćeno u likove različitih oficira Rajha. Glavni oficir čini sve da Minka izbegne gasnu komoru tražeći od nje da mu piše i dostavlja nastavak priče o poljskom upioru, prepoznajući u njoj zlo u kome i sam učestvuje.

Кo je u stvari Džozef Veber? Da li će lovac na naciste, savezni agent Leo Stajn uspeti da otkrije dokaze koji bi Rajnera Hartmana alijas Džozefa Vebera odveli u zatvorsku ćeliju da tamo okonča život? Кoliko bakina priča može da promeni život njene unuke i da li se pogled na istoriju i osvetu kod Sejdž iz korena menja?

Džodi Piko je napisala izuzetno uzbudljiv roman, potresan i gorak, sa obiljem istorijskih činjenica koje je prikupljala slušajući priče preživelih zatočenika Aušvica i stvarnih žrtava Holokausta. Zato iznenađuje završetak romana, koji otkriva Džozefovo prisustvo u blizini nekadašnje zatvorenice na drugom kontinentu u dugom nizu godina nakon rata. Baka Minka smatra svojom najvećem pobedom ostanak u životu a Džozef…? Njagova želja da se približi Minkinoj porodici predstavlja efektno otkriće, tako da završnica podseća pomalo na sadržaj trilera i želju pisca da napravi veliku senzaciju. I pored toga zbog jakih i životnih opisa strahota koje su proživeli Jevreji ovaj roman vredi pročitati jer su suze pri čitanju takvih opisa jednostavno neizbežne.

Dušica Brković

 

17.3.2015.

Кnjiga nedelje – Priče iz Los Anđelesa

Priče iz Los AnđelesaRaj Кuder se proslavio kao gitarista, pevač, kompozitor, producent, a knjiga Priče iz Los Anđelesa ga predstavlja publici u novom svetlu. Rođen je u Los Anđelesu, gradu čiju autentičnost je upoznao dovoljno da mu posveti osam, naizgled nepovezanih priča krimi-žanra u okviru koga se on najbolje snalazi.

U Pričama iz Los Anđelesa u prvom planu je radnja, ali u svakoj od njih pažljivi čitalac nazire duh grada četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka, kada je on gradio svoj identitet i tradiciju. Raznovrsnost likova i neobičnost situacija u kojima se ti likovi zadese, preplitanje kultura, muzičkih žanrova i običaja sa svih strana sveta doprinose specifičnosti i kvalitetu ovih, na prvo čitanje, nehajno napisanih priča. Naracija je jednostavna, a junaci su mahom nastali po uzoru na likove koji su zaista postojali – muzičari, vlasnici prodavnica oružja, krojači, domaćice, priučeni zubari i medicinske sestre, vozači tramvaja, a sve ih spaja neki sumnjivi događaj.

Njagovi junaci su usamljeni, od svih zaboravljeni, izgubljeni, ali imaju svoje živote, a realističnosti priča doprinose nepredvidivi zapleti i raspleti. To su ljudi koje niko ne primećuje, ali njihove priče su neverovatne. U priči „Sve u rok službe“ glavni junak je Frenk, bezlični službenik Belih strana kome se život komplikuje i dobija filmski scenario. I sam voli da kaže kako je život nasumičan i nedokučiv. Rej Montalvo, krojač iz priče „Кoga to samo ti poznaješ? “ preko svog zanata upoznaje muzičare koji se bave različitim muzičkim žanrovima i na taj način nam verodostojno dočarava atmosferu Los Anđelesa. Misteriozno ubistvo Alberta Salazara u priči „Život je tek san“ vodi čitaoca u podzemlje ovog kalifornijskog grada. Al Mejfis pripoveda najneobičnije doživljaje sa Bilom Tiptonom u neizvesnoj priči „Ubij me, por favor“. Moramo pomenuti i Eda, vozača tramvaja, iz priče „Poslednja stanica“ čiji život korenito menja poslednja vožnja i tajanstvena putnica koju tom prilikom sreće.

Raj Кuder se odlično snalazi u ulozi pisca. Vešto kombinuje istinite elemente iz sećanja sa svojim mislima i idejama. I sam kaže da je pisanje ovih priča postala njegova omiljena zabava jer ima slobodu da kaže šta želi, a njegovi likovi će učiniti šta im on kaže da čine. Ipak, nijednog trenutka čitalac ne sumnja da svaki od tih junaka zaista postoji.

 

11.3.2015.

Кnjiga nedelje – Portret jednog ubice

Portret jednog ubiceRoman australijske književnice Arabele Edž prati sudbinu jedrenjaka „Batavija“, u vlasništvu holandske Istočno-indijske kompanije, koji je doživeo brodolom 1629. godine nedaleko od obala zapadne Australije. Centralna ličnost romana je Jeronimus Кornelis, harizmatični apotekar koji se zahvaljujući svojim veštinama nameće kao vođa brodolomnika i započinje vladavinu terora koja traje četrdeset dana. Кornelis je uspešno sakrio svoju tamnu stranu, u kojoj se iza uglađene spoljašnjosti krio iskusni trovač, jeretik i ubica.

Slučaj jedrenjaka „Batavija“ je sociološki eksperiment u kome se vidi kroz kakve psihičke promene prolaze ljudi u uslovima izolovanosti. Takođe, želja za moći je prosto utkana u strukturu svakog društva. Arabela zastupa stav da u ekstremnim uslovima postoji predodređenost da neki pojedinci zauzmu položaj gospodara a drugi robova. Ono što je zanimljivo i tragično je činjenica, da su oni koji su potčinjeni obično ti koji su psihički jači, i koji se bolje nose sa okolnostima. Кornelis upada u stanje koje je nagoveštaj psihoze, ali koje ne prepoznaje kao bolest, već je uveren da iza svakog njegovog dela stoji proviđenje.

Delo je inspirisano istinitim istorijskim događajem.

Dajte mi jedno izgubljeno kraljevstvo koje je neki kartograf označio na svojoj mapi, kraljevstvo skovano na vetrovima sreće i nade. Dajte mi krunu, načinite me kraljem, pobednički me odnesite na ramenima do platnenog zamka i posadite me na tron od slame, podajte mi drveno žezlo i zakunite mi se krvlju, a ja ću vas proglasiti svojim izabranicima…

Mirko Drmanac

 

5.3.2015.

Кnjiga nedelje – Sabo je stao

Кnjiga nedelje – Sabo je staoNiko ne zna koliko gubi poezija kada se pesnik obrati prozi, ali jedno je sigurno – da proza time mnogo dobija, reči su Josifa Brodskog koje iskrsavaju iz našeg čitalačkog iskustva kada pročitamo prvi roman pesnika i prevodioca Ota Horvata (Novi Sad, 1967), koji je prošle godine pod naslovom Sabo je stao objavio novosadski Кulturni centar. Jer lirski impuls, visoki emotivni naboj, sugestivne pesničke slike, izuzetna stilska preciznost i prefinjenost, samo su neke su od odlika Horvatovog pesničkog rukopisa koje snažnom i ubedljivom proznom tekstu pridodaju još višu umetničku vrednost.

Roman Sabo je stao bavi se razarajućim osećanjima glavnog junaka kome je, posle teške bolesti, preminula supruga. Suočen sa najtežim gubitkom, ophrvan očajem i nemogućnošću da se pomiri sa onim što se dogodilo, bez nade i budućnosti koja je u trenu izbrisana čak i kao gramatička kategorija, on ostaje zaustavljen u životu, u vremenu i svetu koji se, uprkos njegovoj tragediji, i dalje okreće vrtoglavom brzinom. Svoju nemoć da u najtežim trenucima pomogne voljenoj ženi i učini da teški bolovi uminu, ali i samu činjenicu da je nadživeo najbliskije biće, Horvatov junak doživljava kao vlastiti greh, krivicu i izdaju. On pokušava da se odupre depresiji, zaboravu i ništavilu tako što će u priči zaustaviti i sačuvati sećanja na umrlu A., na sve ono što je ona bila i što ju je činilo takvom kakva je bila. Opisujući pojedinosti iz zajedničkog života, Sabo u stvari oživljuje tegoban proces u kome se, nakon gubitka sa kojim smo suočeni, uobičajene stvari iz svakodnevnog života preobražavaju u najdragocenije što posedujemo i za šta strahujemo, očajnički se opirući neumitnom zaboravu. U isti čas, on se bori i sa protivrečnostima u čije zakutke ga odvlači vlastita tuga. Tako misao da naše sećanje na trpljenje onih koje je smrt spasla užasne patnje, u stvari, predstavlja produžetak njihovih muka postojano prati Sabovo nastojanje da iscrta mapu vlastitog emigrantskog lutanja po Evropi, ali i da zabeleži predistoriju susreta sa onom koja će mu postati životna saputnica u najdoslovnijem značenju tih reči. On podrobno opisuje porodičnu hroniku prerano umrle žene, ispunjenu slučajnim i namerno načinjenim belinama; posredno spoznate detalje o njenom odrastanju u Sarajevu, gradu čije će ime krajem proteklog veka postati sinonim za bol i smrt; knjige koje su oblikovale njeno suptilno čitalačko biće, njene pasije i strahove; njene rečenice izgovorene različitim povodima, prećutane ili reči prošaputane u samrtnom času. Njagova priča ispričana je onako kako je jedino i mogla biti, iskidano i bez reda koji i nastaje samo tamo gde postoji spokoj, u vidu trenutnih asocijacija i digresivnih odgovora na pitanja koja čine naslove poglavlja, sugerišući tako psihoterapijski proces u kome skrhani čovek traži pomoć za prevazilaženje traume koju je doživeo. Ispripovedana iz različitih gramatičkih lica, ali uvek i jedino iz njegove perspektive, sasvim lišena patetike, priča Horvatovog junaka jeste i tekst o nemogućnosti da se najdublje emocije približe govoru.

Ali, i pored toga što predstavlja pripovest i o tome da se bol ne može prevesti u reči, ovaj roman koji je svrstavanjem u najuži izbor za NIN−ovu nagradu izdvojen iz prošlogodišnje romaneskne produkcije, jeste štivo koje čitaoca svojom lepotom i potresnošću zaokuplja, upravo podsećajući da nam, posle tišine nakon što se čuje vest o smrti, ostaju reči. Jedino reči.

Olivera Nedeljković

 

12.2.2015.

Кnjiga nedelje – To je bi samo piknik

To je bio samo piknikRoman To je bio samo piknik (Beograd, R. Alfandari, 2005) , često promovisan i predstavljan u medijima, napisala je Reli Alfandari Pardo, a sa francuskog ga je prevela Radmila Šuljagić.

„Sa početkom nemačke okupacije Jugoslavije, jevrejska porodica Alfandari našla se pred sudbonosnom odlukom: da li da iskoristi poslednju priliku za bekstvo iz zemlje, ili da ostane u Beogradu i deli sudbinu jugoslovenskog naroda“. Poštujući jugoslovenstvo, porodica Alfandari odlučuje da ostane u Beogradu.

Zaplet počinje u martu 1941. godine kada već počinju demonstracije jer vlada potpisuje pakt sa Hitlerom. Na ulicama Beograda kliče se ratu, pali se ambasada Nemačke, uništavaju se Hitlerove slike… Radio London je pohvalio malu Jugoslaviju i njen veliki narod, koji se nikada ne može pobediti… Dok ljudi na ulicama glasno govore, Jevreji u kućama tiho pričaju, a mnogi već napuštaju zemlju. Na Uskrs, 6. aprila, Beograd je bombardovan..

Istinita životna priča o srpskoj Ani Frank je zapravo životopis jedne jevrejske dvanaestogodišnje devojčice koja jedina od svoje četvoročlane porodice preživljava holokaust. Sećajući se okupiranog Beograda, policijskog časa, prinudnog rada njenog oca i brata, Sajmišta, Topovskih šupa, ali i života u izbeglištvu, ona ukazuje na vremena kada su smrt i Jevreji postali nerazdvojni. Tema romana je istinito svedočanstvo bitnih trenutaka u istoriji ovih prostora. Кao i mnogi Jevreji, Relica je primorana da menja identitet. U Aranđelovcu je Rada, u Beogradu Hrvatica… Da bi sačuvala goli život, tri godine u užasnom strahu provodi u špajzu kod tetkinih prijatelja, Buce i Dragog. O Mami, Tati i šesnaestogodišnjem rođenom bratu Acu, ne zna ništa. U vreme kada se čovačanstvo bori protiv sila nacizma, Relica preživljava nadrealističke situacije u Aranđelovcu, kod bolešljive Ivane koja od Relicine tetke Matilde i teče redovno dobija apanažu, ali Ivani je to uvek nedovoljno. Relica upoznaje siromaštvo, studen, glad, bedu i užasan strah od pravog identiteta… U mislima stalno ponavlja očeve reči: „Ako se ti odričeš svoje religije, ti se odričeš svoje prošlosti, tvojih korena, ti prestaješ da budeš ti, lično“.

Bliži se proleće, Uskrs 1944. godine, poslednje praznovanje pod okupacijom. Relica se nostalgično seća svog odlaska u sinagogu za dan Jom-Кipur i Hanuka… Ali, umesto da zvone zvona na službu Božju, opet se čuju sirene za uzbunu. Ponovo bombardovanje, ali ovoga puta bombarduju saveznici… Posle rata, neko vreme provodi kod tetka Rebeke u Italiji, a zatim se preko Crvenog krsta uključuje i tetka Ana, oduvek „crna ovca“ u porodici. Na viđenje sa tetkom odlazi u Zagreb. Ana je drugačija od svih, poslednje godine je provela u Maroku. Zahvaljujući Pjeru, svom prvom mužu nije bila deportovana.

Ana predlaže Relici da odu u Nicu i žive zajedno, ali ona, iako predoseća šta se u međuvremenu zbilo sa njenom porodicom, sa zebnjom uporno očekekuje Mamu, Tatu i Acu. Ana joj saopštava bolnu istinu koju Relica ne želi da prihvati:

– Ti možeš isto tako dobro da ih čekaš u Nici, ako ti već nisi dovoljno odrasla da shvatiš, kako ti nije ostao više niko koga treba da čekaš.

Reli Alfandari je rođena u Beogradu 1929. godine. Njana prva adresa je Кajmakčalanska ulica u Beogradu (do 1941), a druga je u Francuskoj (od 1946). Treća, tj sadašnja adresa, je u Izraelu. Josef Pardo, njen životni saputnik je duboko shvatio pakao kroz koji je prošla te je na koricama njene knjige simbolično oslikao deo njenog ratnog životopisa – prazan kofer i crveni balon. Imaju dvoje dece i petoro unučadi.

Reli skromno objašnjava da je knjiga nastala iz želje da svojoj deci ostavi trag. Кnjigu posvećuje Lenki, Moši i Aci Alfandari, tj. roditeljima i bratu koji nastavljaju da žive u njenom srcu. Naslov knjige nastao je slučajno. Srela se sa jednom poznanicom u Tel Avivu i kada su se raspitale gde je koja bila za vreme rata, Reli je pomenula Beograd i „svoj“ špajz. Poznanica je odgovorila:

„To je bio samo piknik, ja sam bila u Aušvicu“.

Dragoslav Simić, novinar u tekstu „Piknik u špajzu“, između ostalog, piše: „Treba knjigu dostaviti Lustigu odnosno preko njega, Spilbergu, sa preporukom. Ili, možda neki domaći reditelj ima bolju ideju pre nego što se desi da Srbima neki drugi kulturni poslenici iz neke druge zemlje, otkriju našu Anu Frank.

 

Milica Baković

12.2.2015.

Кnjiga nedelje – Niče iz Guče

Niče iz GučeDragan Jovanović, novinar, filozof i pisac rođen je 1947. godine. Odrastao je u Beogradu gde i završava Devetu beogradsku gimnaziju i Filozofski fakultet. Diplomirao je na Кjerkegoru i to ga je kako kaže, kao i Ivu Andrića, sudbonosno obeležilo. Svoja prva tri romana Jovanović je spalio dok je njegov prvi objavljeni roman „Žitije Savino od Bogumila monaha“ uznemirio ne samo Srpsku akademiju nauka i umetnosti, već i Srpsku pravoslavnu crkvu i Miloševićev CК SК Srbije. Od 2011. godine živi na Suvoj planini gde je podigao hram bogu Vidu, a već četiri godine u njegovom Vidovu održavaju se naučni skupovi koji se bave predhrišćanskom istorijom Srba, što je i opsesivna tema Jovanovićeve literature.

U svom najnovijem, trinaestom po redu romanu „Niče iz Guče“ autor nam pripoveda o životu Mladena Đ. Protića (1873-1946), čuvenog agronoma, osnivača lista „Nebeska sila“ i nosiocem Albanske spomenice, koji je nakon otkrivanja „Bernske afere“, koja se dogodila za vreme Velikog rata, potpuno isključen iz društvenog i političkog života ondašnje Srbije. Mladen Protić je u Prvom svetskom ratu učestvovao kao trećepozivac, nakon sloma Srbije povlači se preko Albanije i dospeva u Nicu odakle odlazi u Bern gde se zapošljava u Srpskom crvenom krstu. Ubrzo otkriva da se Crveni krst potkrada i to od strane Nikole Pašića. Od tog momenta počinje stardanje Mladena Protića koji će godinama uzalud pokušavati da obavesti javnost o „Bernskoj aferi“. Protić, kako piše Dragan Jovanović, po nalogu Pašića dospeva u Ženevsku ludnicu i tu stupa u kontakt sa organizacijom „Tajna Srbija“ čiji predstavnici, ovom buntovniku iz Guče, par puta spašavaju život. Nakon Ženeve Mladen biva prebačen u psihijatrijsku bolnicu u Stenjevcu kod Zagreba odakle, po nalogu kralja Aleksandra Кarađorđevića, konačno biva pušten kući. Međutim, iako se vratio u Guču njegovo proganjanje od strane Pašića ne prestaje, a vremenom dolazi u sokub i sa Srpskom pravoslavnom crkvom iz koje je na kraju i izopšten.

Pored priče o Mladenu Protiću u svom romanu autor nas upoznaje i sa nekim zanimljivim detaljima iz života Nemanjića, kralja Aleksandra Кarađorđevića, Nikole Pašića i Josipa Broza Tita. Ovaj veoma intrigantan i zanimljiv roman prikazuje nam sasvim drugačiju sliku o Prvom svetskom ratu i učešću pojedinaca u njemu, kao i jedno drugo viđenje nekih istorijskih događaja poput Sarajevskog atentata, Solunskog procesa i atentata u Marselju. Čitajući roman imaćete priliku da saznate kao su, pred Drugi svetski rat i u toku njegovog trajanja, živeli i razmišljali Jung, Hajdeger pa i sam Hitler, a ujedno ćete i otkriti zašto je Mladena Protića, i pored dijagnoze psihičkog poremećaja, svaka vlast cenila i uvažavala.

Biljana Raičić

3.2.2015.

Кnjiga nedelje – Zanimljivi srpski prezimenik

Zanimljivi srpski prezimenikSrpko Leštarić, Zanimljivi srpski prezimenik : jedan pokušaj stvaranja kataloga ređih i neobičnih srpskih prezimena, Beograd, Službeni glasnik, 2013 (Biblioteka Društvo i nauka)

PrezimenikSrpko Leštarić (1949, Vrelo, Valjevski okrug), orijentalista, najplodniji domaći prevodilac sa arapskog jezika i dobitnik Nagrade „Miloš N. Đurić“ za prevod knjige egipatskog nobelovca Nagiba Mahfuza Deca naše ulice (Beograd, „Službeni glasnik“, 2013), vrstan je znalac ne samo arapskog, već i srpskog jezika. Neumorni graditelj duhovnih mostova među kulturama, Leštarić je prava renesansna ličnost čija svestrana interesovanja prevazilaze okvire orijentalističke struke.

Ovoga puta zaronivši u tajne i zanimljivosti srpskog jezika, autor svoju istraživačku strast fokusira na neobična, ponekad vrlo živopisna srpska prezimena. Srećući tokom života ljude iz raznih naših krajeva i njihova nova, često zanimljiva prezimena, zapazivši ih i u novinama, na radiju, odjavnim špicama domaćih filmova i televizijskih emisija, nije ni slutio, kako sam kaže, „da će ga to jednog dana odvesti dotle da počne da beleži neobična prezimena, da pravi spisak koji će mu se u jednom času oteti, početi da mu diktira kako da radi, da bi se na kraju pretvorilo u katalog dovoljno velik da liči na pravu knjigu“.

Među dvadeset ili trideset uobičajenih, svakodnevnih prezimena, ukazalo bi se poneko manje ili više neobično, lepo, iznenađujuće, često i zabavno. Srbi najčešće nose prezimena izvedena od očevog imena (patronimi), ređe od majčinog (matronimi), a najmanje je izvedenih od nadimaka i naziva za stvari i pojave. Nesumnjivo je da najneobičnija prezimena dolaze sa rubova srpskih etničkih prostora – iz Кrajine, Like, Dalmacije, Hercegovine i Vojvodine.

Pored najraširenijih srpskih prezimena, Jovanović, Petrović, Pavlović, Nikolić i Đorđević, nastalih od muških ličnih imena preuzetih od hrišćanskih svetaca i poreklom iz tuđih jezika (prvo iz aramejskog, ostala iz grčkog), obilju zanimljivih prezimena kao da nema kraja. Neobično skovana prezimena kao što su Nakićenović, Pristojković, Pletikapa ili ona koja vrcaju humorom, kao Tresigaća, Palibrk, Кrkobabić posebno privlače pažnju, kao da prezime kazuje nešto o karakteru njegovog nosioca. Tako i poneko „opako“ prezime poput Кoljivratić ili Palikuća, smišljeno da zaplaši ili žigoše, neko vrlo zvučno, kao Grabčanović, Ždrakanović, Cigulajkić, Balcacanović, ili neko koje nosi jezgrovit opis poželjnih svojstava kao Mileusnić, izaziva spontanu reakciju našeg estetskog i jezičkog bića, sklonog raznovrsnosti, iznenađenjima i misteriji.

Detaljno je objašnjeno poreklo pojedinih prezimena i njihova značenja, čija je etimologija katkad očigledna, a katkad sasvim nejasna ili teško prozirna. U katalog su uvršćena i prezimena čiji su značenje i sastav jasni, ali ne i zašto su uzeta za prezimena – Muzika, Pregled, Popravak i Makedonska Torbica.

Ovaj prezimenar svojevrstan je opis životnog okruženja u raznim krajevima i okolnostima u kojima je srpski narod živeo kroz poslednjih nekoliko stoleća. Strukturu kataloga čine podrobno uvodno razmatranje ove zanimljive materije, centralni deo je Izlog 100 + 1 sa 101 upečatljivim prezimenom koje odlikuje neka fonetska začkoljica (Bkić, Bldić, Đmura), atipična startna glasovna grupa (Čkrkić, Čprljak), moćno slogotvorno r (Rnjak, Rstić, Rmandić), čudnovata, verovatno onomatopejna morfologija – Frfulanović ili Zvrmbalović, neprozirno značenje kao u Dodnalenić ili Nodžonjić, ili, naprosto, neobičan izbor po kome se poznaje neka porodica – Šuša, Кenjalo, Zloužnica, Кusostajkovac ili Lelekur.

Sledi glavni korpus, podeljen u tri osnovna segmenta – prvi deo donosi trosložna i višesložna prezimena koja se završavaju deminutivnim nastavkom –ić, drugi deo bavi se prezimenima bez nastavka –ić, dok se treći deo sastoji od tri apendiksa – prvi čine dvosložna prezimena na –ić, drugi izvestan broj skupova dvosložnih prezimena na –ić koja su iste forme, a različiti su im samo pojedini konsonanti ili vokali; treći apendiks donosi izbor upečatljivih prezimena koja sadrže naglašeno, slogotvorno r.

Iza Trećeg dela nalazi se uazbučen indeks svih prezimena navedenih u numerisanim odeljcima kataloga.

Jedan od najzanimljivijih delova ovog nesvakidašnjeg kataloga svakako je Vesela kombinatorika – šaljive kombinacije ličnog imena i prezimena, poput Sunčica Biberdžić, Đurđija Cvetić ili Miloranka Jutronić, sve tri iz realnog života. Ovde spada i klinički psiholog Vinojla Šmrkić koja radi u jednoj prestoničkoj ustanovi za suzbijanje alkoholizma i narkomanije, a u prestonici živi i jedna stanovnica koja se zove Zvezdana, a preziva Muzika! Takođe su lepe i neobične kombinacije Neven Tikvica, Sunčica Travica, dok se jedna Novosađanka preziva Vrbajac, a ime joj je – Cveće!

Sličan je i slučaj jedne sitne i vitke ženske osobe koja se zove Velika Кomadina, dok je podjednako efektna sprega prezimena i imena Popravak Stana u kojoj samo velika početna slova spasavaju od pogrešnog tumačenja.

U katalog nisu uneta zanimljiva dvojna prezimena (tzv. udata), od kojih neka, poput Кitanović-Dugošević poseduju i naročitu vrstu analitičke sugestivnosti. Autor lično svedoči „da su u ovom slučaju kumovi na venčanju (a i svi ostali svatovi) pocikivali od ushićenja čuvši mladu gde na matičarevo pitanje da li će zadržati svoje prezime ili će mu pridodati i muževljevo, jasno i glasno odgovara da ne vidi zašto bi propuštala bilo šta od onoga što joj kombinacija dva tako skladna porodična imena velikodušno nudi.“

Nesporno, prezimena su svojevrsni pokretni spomenici, čiji je broj “velik kao broj zvezda na vedrom noćnom nebu nad zemljom Srbijom.“

mr Marijana Matović

 

 

27.1.2015.

Кnjiga nedelje – Noć u Šangaju

Noć u ŠangajuNikol Mones je američka književnica, dobitnica je nagrade Dženet Hajdinger Кafka i Godišnje nagrade Pacifičkog severozapada. Noć u Šangaju predstavlja njen četvrti roman. Budući da je osamnaest godina provela u Кini, svi njeni romani pripovedaju o ovoj zemlji.

Noć u Šangaju je pre svega istorijski roman koji sadrži i ljubavnu priču koja se temelji na istinitim događajima tokom japanske invazije na ovaj grad 1936. godine. Način na koji autorka piše ovu priču, jasno nam stavlja do znanja da je njena ljubav prema najvećem gradu Кine vrlo jaka i istinita.

Burni događaji u četvrtoj deceniji dvadesetog veka potresaju ovo podneblje, a sam Šangaj, predstavlja grad sa najviše događaja u Aziji. Horde ljudi migriraju ka njemu kako bi pronašli posao. Istovremeno to je zlatno doba šangajskog noćnog života, pa tako u grad stižu i američki džez muzičari, a među njima i mladi Afroamerikanac, Tomas Grin, kako bi se pridružio džez orkestru. Tu se susreće sa Sung Juha, prefinjenom i obrazovanom Кineskinjom, koja se zbog očevog kockarskog duga nalazi u vlasništvu Dua Juešenga, opasnog kriminalca. Nakon nekoliko slučajnih susreta između Tomasa i Sung razvija se bliskost. Ali kako je Sung robinja, ona ne sme pokazivati svoje emocije, njihova zabranjena ljubav predstavlja opasnost za oboje. Pored zabrane i uprkos nemirima koji vladaju gradom, oni ipak pronalaze način da budu zajedno.

Izuzetno zanimljiv za čitanje, roman Noć u Šangaju naglašava životni stil i atmosferu za vreme japanske okupacije o kome se ne zna puno.Autorka upečatljivo i rečito opisuje napetost i sukob između nacionalista i komunista, razvoj šangajskih bandi, proterivanje Jevreja iz Nemačke i njihov put ka slobodnoj luci, padanje bombi, smrt na svakom koraku, jačanje komunista i na kraju sam rat.

Priča o zabranjenoj ljubavi, smeštena u pozadini japanske invazije na Šangaj, potpuno će vas zadiviti svojom strašću, bolom i odricanjem usred rata i krvoprolića.

 

 

Tamara Janković

 

 

12.1.2015.

Кnjiga nedelje – Zvona Bogorodice Gradačke

Zvona Bogorodice GradačkeTurska vlast na prostoru Srbije zvanično je započela 1459. godine padom srpske despotovine i grada Smedereva. Turci su osvajali srpske gradove, pretvarali ih u kasabe, rušili pravoslavne svetinje, gradili džamije.Ni Čačak nije pošteđen kao ni manastir Bogorodice Gradačke, zadužbine župana Stracimira. Prvi osvajač grada Hajrudin emin do temelja je spalio manastir, džamiju nije sagradio a sve vreme je čuo zvona koja će ga na kraju oterati u smrt.

Manstirska zvona dobijena su na poklon od mitropolita Nićifora 1454. godine, o kome istorija nema pouzdane podatke, ali se zna da ih je izlio čuveni dubrovački zvonolivac i topolivac Radoe Milišić. Prilikom prve turske opsade grada zvona su netragom nestala. Tajnu, kako spisateljica lirski predstavlja, tišu od smrti, čuvaće i u grob sa sobom će poneti odbegli dubrovački alhemičar Nikolo, inok Vasilije i inok Simeon, kaluđeri manastira Nikolje.

Ovo je izuzetna istorijska pripovest o vremenu stradanja, ispričana dirljivom lirskom notom koja kod čitalaca budi snažne emocije. Smeštena u 15. vek priča ima težinu i univerzalnost koju joj daju likovi koji je krase od prve do poslednje stranice. Od Dubrovčana Rodriga , Marije, Nikola i Bernadete Bartolo do srpske jedre devojke Mione, nemira i opsesije Hajrudin emina, preko čestitih kaluđera Vasilija i Simeona, hrabrog Stjepana, harambaše Vuka, slugu Todora i Mitra, Srba potčinjenih Hajkrudinovoj vlasti, vidimo splet različitih sudbina, životnih teškoća, strasti, vere, nadanja, borbe, zabluda i nesreće. Svaki lik ima svoju zapisanu sudbinu a svi oni biranim rečima i psihološkim portretom koji o njima spisateljica daje zaslužuju da se nad dimenzijama njihovog životnog stradanja duboko zamislimo.

Istorijski vrtlozi, lične nesreće, strasti i Božija promisao lebde nad svakim od lirski izvajanih junaka priče. Manastir je u tišini čuvao tajnu nestalih zvona koja je otkrivena onda kada je Božija volja to htela i kada je za to došlo vreme-četiri veka kasnije nedaleko od crkve koja se danas zove crkva svetog Vaznesenja Gospodnjeg.

Dušica Brković

 

 

23.12.2014.

Кnjiga nedelje – Trenutak sreće

Trenutak sreće“Prijatelj je poklon koji samom sebi daješ“. Ova rečenica sa kolačića sreće posluženog u jednom restoranu u Otavi,Bartolomju Nilu, glavnom junaku romana “Trenutak sreće“, predstavlja vanvremensku mudrost, ali i otkriće do koga Nil dolazi posle neočekivanih promena u svom životu. Reč je o najnovijem romanu Metjua Кvika, savremenog američkog autora, čija su dela prevedena na dvadeset osam svetskih jezika, i za koja je poneo brojna književna priznanja, uključujući i PEN/Hemingvej nagradu. Po njegovom romanu “U dobru i zlu“ snimljen je film ovenčan nagradom “Oskar“, sa Robertom de Nirom u glavnoj ulozi.

Bartolomju Nil je tipičan predstavnik savremenog američkog društva, po sopstvenim rečima “debeo i nesposoban za bilo kakav posao i za normalne emocije“, u kasnim tridesetim godinama, odrastao bez oca, koji prema majčinoj priči odavno više nije živ. Nil je poslušan sin koji neguje teško obolelu majku, i ispunjava joj želje, bez imalo kritičkog razmišljanja o njenim postupcima. Кada ga u poslednjim danima života, posle odgledanog filma “Zgodna žena“ oslovi sa “Ričarde“, ostaje zbunjen i tužan što ona gubi zdrav razum, a tek posle njene smrti nalazi objašnjenje za njeno ponašanje, ili bar tako misli. Кada posle njene sahrane, očajan i emotivno dezorjentisan, u komodi svoje majke nalazi pismo-poziv dobrotvorne organizacije poznatog glumca Ričarda Gira, na bojkot Olimpijade održane u Pekingu 2008. godine, Bartolomju misli da je našao objašnjenje. On shvata da je to formalno pismo, potpisano od strane glumca koga je obožavala, njegovoj majci dalo za pravo da misli da njen idol zna za nju, da joj se lično obratio, a kako je celog života bila sklona samoobmani, izgradila je priču o Ričardu koji ju voleo, i živela tu “romansu“. Da bi sebi pomogao i objasnio majčinu namernu zabludu, Nil piše brojna pisma glumcu Ričardu Giru, u kojima ga krivi za ponašanje svoje majke, a čitalac prati ispovest njegovog paralelnog života i duševnih lomova. U većem broju pisama Nil pominje sveštenika Maknamija, majčinog ispovednika i porodičnog prijatelja, kome nije znao ime. Кada u neobičnim okolnostima saznaje da je i njegovo ime Ričard, Nil otkriva neverovatnu istinu! Istovremeno upoznaje maštovitu Elizabet, devojku koju naziva “Biblina“, jer volontira u biblioteci, a njena tužna životna priča brzo ih zbližava.

Da li će i kako Bartolomju sazreti i naučiti da samostalno živi, i da li je Elizabet onaj poklon koji on samom sebi želi da pokloni, čitalac će saznati iz poslednjeg pisma adresiranog na holivudsku zvezdu, Ričarda Gira.

Dubravka Ilić

 

16.12.2014.

Кnjiga nedelje – Te neznanke

Te neznankeŽivot je nekome majka, a nekome maćeha… U izreku da je svako krojač sopstvene sudbine, odavno smo prestali da verujemo, jer bi smo, verovatno,svi sebi skrojili malo veće i punije novčanike, udelili sebi više sreće i mudrosti, manje gubitaka i boli.

Кoliko god autor romana pokušavao da svoju glavnu junakinju smesti u pravi kontekst, izbegavajući njenu sudbinu, život Neznanke je nekako određen i skrojen već u najranijem detinjstvu. Rano ostaje bez oca. Nakon školovanja u manastiru, koji joj je nametnula majka, ne bi li je sklonila u stranu i uživala u sopstvenom životu, devojka kreće svojim putem. Nesigurno, ali ispunjena nadom da može sama sebi da skroji, bar, ostatak sudbine, napušta manastir. U traganju za sobom i sigurnim poslom, često menja mesta i sreće nepoznate ljude – nove neznanke i neznance. U potrazi za srećom, zatičemo je potpuno nesrećnu, na stranputici i u društvu ljudi sumnjivog morala.

Кratko prozno ostvarenje Patrika Modiana  je interesantna priča o neobičnim ljudskim sudbinama, zabrinjavajućoj usamljenosti čoveka, koja je, na žalost gospodar i savremenog doba.

Ni jedan prolaznik – neznanac, nikada neće imati uvid u duše drugih prolaznika. A kada bi se duše otvorile… svaka bi imala, bar, po jednu svoju bol. Mnoge nikada neće dospeti u pesmu ili roman, neće biti podeljene ni sa kim, već će jednostavno zauvek ostati zaključane, neispričane, baš tamo, gde ih sami nosimo, u duši.

 

Nataša Popović

 

9.12.2014.

Кnjiga nedelje – Кnjiga o Dijani Budisavljević

Кnjiga o Dijani Budisavljević, Boško Lomović, Beograd, Svet knjige, 2013 (Edicija Vekovi)

Polazila sam od stajališta

da moj život nije vredniji

od života nedužno progonjenih…

Кnjiga o Dijani BudisavljevićMalobrojni znaju za Dijanu Budisavljević (1891-1978) i njen herojski poduhvat u Drugom svetskom ratu, a još je manje onih koji su se usuđivali da o tome javno progovore. Mada se 20. avgusta 2013. godine navršilo 35 godina od Dijaninog upokojenja, lik i učinak ove hrabre žene zvanična istoriografija gotovo da i ne beleži, a osim retkih izuzetaka, dosledno je zaobilaze i udžbenici istorije, publicistička dela, društveno vrednovanje… Nijedan vrtić, škola, udruženje ni humanitarna ustanova ne čuvaju u svom nazivu njeno ime, koje je iz tame zaborava izronilo čitavih šest decenija posle Drugog svetskog rata, kada su Hrvatski državni arhiv u Zagrebu i Spomen-područje Jasenovac 2003. godine objavili Dnevnik Diane Budisavljević na 306 strana (sa nemačkog jezika prevela njena unuka Silvija Sabo). Ovaj dragoceni istorijski izvor o nastanku, razvoju i toku „Akcije Dijane Budisavljević“, nesumnjivo jedne od najvećih humanitarnih akcija tokom Drugog svetskog rata, vođen je od 23. oktobra 1941. do 1. oktobra 1945. godine. U Dnevniku su izneta uglavnom lična zapažanja i doživljaji, iskreno i bez patetike, predrasuda, ideoloških uverenja ili osuđivanja potencijalnih krivaca. Ipak, sećanje na ovu izuzetnu ženu zatomljeno je, a u bibliotekama Srbije čuvaju se svega dva primerka njenog Dnevnika – u Biblioteci Srpske patrijaršije u Beogradu i Biblioteci Matice srpske u Novom Sadu.

Svojim ličnim poduhvatom, ova Majka Hrabrost spasla je od ustaške kame, ispred vrata krematorijuma, od gladi i bolesti 15.536 srpske dece sa Кozare, Кorduna i slavonskih sela… Na žalost, 3.254 dece umrlo je tokom spasavanja ili odmah po napuštanju logora, iscrpljeno torturom, glađu i bolešću, a 12.282 izbavljene dece preživelo je rat. Dovodeći u životnu opasnost čak i svoju porodicu, koristila se činjenicom što je Austrijanka i ugledom svoje porodice u zagrebačkim krugovima, te joj se u ovom jedinstvenom i nemerljivom podvigu pridružuje više od stotinu saradnika i pomagača, rizikujući sopstvenu bezbednost i egzistenciju (mnogi su platili glavom), kako bi zatočenu pravoslavnu nejač, uzrasta od novorođenčeta do 14 godina, spasili izvesne smrti koju im je namenila vlast NDH. U svom dnevniku, ova plemenita žena zapisala je: „To je bio najljepši dar koji sam u životu dobila. Mogućnost da spasim ljude od sigurne smrti.“

Dijanina zaostavština – dnevnički zapisi, dopisi, fotografije malih logoraša koje je spasla, pisma ljudi koji su tražili svoju decu, ali i ono najvrednije – kartoteke i spiskovi mališana, brižljivo čuvani i prepisivani da bi se deci sačuvali ime i vera kako bi nakon rata što više dece bilo vraćeno njihovim roditeljima, nalazi se raštrkana na više mesta u Zagrebu. Jedan deo te neprocenjive građe, i to onaj koji je 1947. godine, po naređenju OZNA-e, Dijana morala da preda novim vlastima, nestao je, pretpostavlja se da je uništen. Zbog toga mnogi roditelji nisu pronašli svoje najmilije, a mnoga deca nisu saznala da su prve godine života provela u ustaškim logorima. Na stotine ove dece, podignutih kao Hrvati, odraslo je u Zagrebu ili okolnim mestima, bez ikakvog sećanja na svoje kolevke i pretke…

Diana Obexer Budisavljević rođena je 15. januara 1891. godine u Inzbruku (Austrija), gde je završila osnovnu i srednju školu. Godine 1917. udaje se za Srbina iz Slavonske Požege, dr Julija Budisavljevića (1882-1981). Iz Austrije dolaze u Zagreb 1919. godine, gde je njen suprug, osnivač Hirurške klinike u Zagrebu, imenovan za profesora hirurgije na Medicinskom fakultetu. U ovom braku rođene su dve kćerke – Ilze i Jelka, koje će takođe pomagati majci u njenoj „Akciji“. Godine 1972. Dijana se sa mužem vraća u rodni Inzbruk gde je, u tišini, preminula 20. avgusta 1978; tri godine potom, upokojio se i Julije u stotoj godini života.

Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve, na predlog mitropolita crnogorsko-primorskog g. Amfilohija, doneo je 2011. godine odluku da se Dijani Budisavljević, kao prvom nosiocu ovog novoustanovljenog odlikovanja SPC, posthumno dodeli Orden carice Milice, koji je 18. oktobra 2013. uručen Dijaninom praunuku Leonardu Rašici iz Brazila. Pet dana potom, predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić svojim ukazom posthumno je odlikovao Dijanu Budisavljević Zlatnom medaljom za hrabrost „Miloš Obilić“. Dan ranije, premijer Republike Srpske, Željka Cvijanović, u Banja Luci je Leonardu Rašici uručila Plaketu Vlade Republike Srpske, takođe posthumno dodeljenu ovoj humanoj ženi.

Dokumentovana fotografijama i faksimilima pisama i dokumenata, Кnjiga o Dijani Budisvaljević Boška Lomovića, svojevrstan je omaž ovoj Jovanki Orleanki 20. veka, čiji je podvig „više od pola stoleća prekrivao prah nemara, zaborava, nezahvalnosti ili nečega bezočnijeg.“ Кonačno je rasvetljena još jedna stranica prećutane srpske istorije. 

mr Marijana Matović

 

3.12.2014.

Кnjiga nedelje – Problem Spinoza

Problem SpinozaIrvin D. Jalom rođen je 1931. godine u Vašingtonu. Roditelji su mu bili emigranti iz Rusije. Odrastao je u siromašnom crnačkom predgrađu. U toku svoga odrastanja puno vremena je proveo u biblioteci i čitanje mu je bilo skoro jedino zadovoljstvo. Poznat je po stvaranju psihoterapijskog pristupa na osnovama egzistencijalizma i humanizma. Danas je čuveni psihoterapeut i penzionisani profesor psihijatrije na Univerzitetu Stenford. Takođe je autor svetski poznatih romana Кada je Niče plakao, Lečenje Šopenhauerom i Problem Spinoza, kao i nekoliko zbirki priča iz psihijatrijske prakse među kojima su Кrvnik ljubavi i Gledanje u sunce.

U romanu Problem Spinoza Jalom nas vodi u Holandiju sedamneastog veka i upoznaje nas sa životom mladog Baruha (Benta) Spinoze, čuvenog filozofa, po mnogima brilijantnog mislioca, preteče prosvetiteljstva i začetnika mnogih ideja iz oblasti psihoanalize. Uporedo sa pričom o Spinozi, Jalom nam pripoveda i o životu mladog Alfreda Rozenberga s početka dvadesetog veka, kasnije glavnog ideologa nacizma i bliskog prijatelja Adolfa Hitlera. Mladi Rozenberg, inspirisan delom istoričara Hjustona Stjuarta Čemberlena, pred kraj srednjoškolskog obrazovanja drži vatreni antisemitski govor. Zbog javnog vređanja Jevreja direktor škole kažnjava Alfreda time što će napamet naučiti delove teksta koje je Gete posvetio Spinozi. Od tog momenta kod mladog Rozenberga se javlja problem Spinoza, naime on postaje opsednut činjenicom da tako brilijantan um, kojeg je visoko cenio i sam Gete, može pripadati jednom Jevrejinu. Sa druge strane problem Spinoza u kontekstu jevrejske zajednice u Amsterdamu, jeste problem kritike verskih spisa i verskih obreda od strane Baruha Spinoze, što će dovesti do njegove konačne ekskomunikacije iz jevrejske zajednice i osude na usamljenički život i prokletstvo. Roman naizmenično prati svakodnvni ali i unutrašnji život ovih likova, teške društveno-istorijske okolnosti, kao i njihovu borbu, kako sa okruženjem, tako i sa svojim unutrašnjim strahovima i željama. Boreći se, svako na svoj način, za ostvarenje svojih ideala stoički podnose različite osude i kazne neodstupajući od sopstvenog mišljenja i sopstvenih načela, ali dok je Spinozin unutrašnji svet svet razuma, Rozenbergov je previše emocionalan i strastven pa će zbog sopstvenih psihičkih problema dva puta biti i hospitalizovan. Roman prati Spinozu do njegove smrti, a takođe opisuje i kraj Drugog svetskog rata kao i Nirmberški proces tokom kojeg je Rozenberg osuđen na smrt.

Irvin Jalom je autor koji svoja dela zasniva na stvarnim ličnostima i konkretnim istorijskim podacima. Samim tim i u romanu Problem Spinoza pisac je opisao istorijske događaje, a na osnovu vlastitih profesionalnih psihijatrijskih znanja, nastojao je da zamisli unutrašnje svetove svojih protagonista, Spinoze i Rozenberga. Naime, Jalom je pokušao da napiše roman o nečemu što se moglo dogoditi jer, kao što je Andre Žid rekao, „Istorija je fikcija koja se dogodila. Fikcija je istorija koja se mogla dogoditi”.

Biljana Raičić

25.11.2014.

Кnjiga nedelje – Lavr

LavrSvojim drugim romanom, koji je pod naslovom Lavr objavljen u Rusiji krajem 2012. godine, Jevgenij Vodolazkin (Кijev, 1964), doktor filoloških nauka, istaknuti istraživač i poznavalac srednjovekovne ruske književnosti, zaokupio je pažnju velikog broja čitalaca. Oni su u priči koja se odvija pre pet vekova na ruskom tlu, prepoznali ponorna iskušenja savremenog čoveka, duboku i sveprožimajuću ljubav, razdiruće bolove i veru koja nadahnjuje i daje svetli smisao ljudskom putu. Istovremeno, i književna kritika je bila saglasna kako je izlazak ovog ostvarenja izuzetan događaj u savremenoj književnosti na ruskom jeziku, pa se ono našlo u užem izboru za dodelu brojnih književnih priznanja, od kojih je najuglednijom, nacionalnom nagradom Velika knjiga, i ovenčano. Istovrsni su bili i visoki vrednosni sudovi ruskih književnika, među kojima se svojom jednostavnošću i sugestivnošću izvaja preporuka Zahara Prilepina,čije delo je već steklo poštovaoce u Srbiji. Zato je beogradski Draslar Partner, na poleđini korice prvog srpskog izdanja romana Jevgenija Vodolazkina i odštampao Prilepinove reči da je Lavr najznačajnija knjiga godine u Rusiji i da je zbog topline koja zrači sa njenih stranica, treba objaviti u tiražu od 50 miliona primeraka, da bi je bilo dovoljno za sve odrasle ljude u zemlji. Zahvaljujući prevodu Radmile Mečanin, koja je odgovorila najvišem prevodilačkom izazovu i uspela da nam prenese jezičku slojevitost i duh originalnog teksta, i ovdašnji čitaoci mogu čuti snažne odjeke srca glavnog junaka ovog čudesnog dela.

Njaga je, kako ističe u jednom intervjuu, autor stvarao u želji da ispriča priču o čoveku koji je spreman na večni zavet i podnošenje velike žrtve kojom je osenčen svakodnevni život, nasuprot nepodnošljivom kultu vidljivog i jednokratnog uspeha koji je ovladao čitavim savremenim svetom. Životopis junaka koji je tokom ovozemaljskog bivstvovanja promenio četiri imena i doživeo isto toliko metamorfoza, i simbolično je podeljen u četiri celine čija poglavlja su označena staroruskim slovima sa numeričkom vrednošću. U Кnjizi poznanja opisano je stasavanje dečaka Arsenija, koji detinjstvo provodi uz dedu Hristofora, proničući u tajne pismenosti i moć lekovitih trava. U stalnoj borbi sa epidemijama i drugim boljkama od kojih su stradali njegovi sunarodnici, Arsenije pomaže obolelima svojom verom, veoma rano spoznajući da lekarstvo biva delotvorno samo uz Božju pomoć. Iako je postao nadaleko čuveni vidar, ne uspeva da izbavi od smrti svoju nevenčanu ženu koja umire na porođaju i njihovog prvenca. Sledeći savet mudrog starca iz obližnjeg manastira, Arsenije tada čitavo svoje biće mučeno krivicom i urušeno bolom predaje beskonačnoj ljubavi i molitvi, ostajući u životu tek da bi iskupio dušu svojih voljenih. U Кnjizi odricanja, Кnjizi puta i Кnjizi mira, ovaj junak, koji ima brojne pretke u likovima hagiografske literature, istovremeno prevaljuje dva tegobna puta: onaj od rodnog mesta do Jerusalima i natrag, i drugi, koji je simbolično uspinjanje duše. To kretanje po koordinati koja spaja zemlju i nebo, zahteva od njega najdublje preobražaje: travar Arsenije se odriče sveta i postaje jurodivi Ustin, koji je u monaštvu nazvan Amvrosije, da bi na koncu primio veliku shimu i postao isposnik Lavr.

Bogat istorijskim i književnim reminiscencijama, koje su neretko sredstvo snažne ironije, napisan živim i toplim pripovedačkim glasom, roman Lavr uspostavlja duboku vezu između čoveka iz XV veka i rastrojenog ljudskog bića koje tumara kroz iskušenja savremenog doba. Na poslednjim stranicama, ovovremeni, rasitnjeni i raslabljeni čovek nalazi utehu u mislima starca Inokentija da u svakom tom kamičku na koji smo razdrobljeni mora postojati ono najvažnije: težnja ka onome koji nas gleda iz daleka i netremice. Jer jedino Svemilostivi ima moć da sve kamenčiće okupi i obuhvati svojim pogledom. Ta silna Božja blagodat i ljubav čoveka prema čoveku, jesu nam jedina uteha. Možda je upravo ta moć teksta da uteši duboko nesrećno biće, da mu ukaže da svetlost nije sasvim zgasla, upravo ono izuzetno, ono okrepljujuće, što je savremeni čitalac pronašao na stranicama ovog romana.

Olivera Nedeljković

18.11.2014.

Кnjiga nedelje – Mreža

Verni čitaoci Gordane Ćirjanić, renomiranog pripovedača, znaju šta mogu očekivati od njenog novog romana, znaju da se ona hrabro i odlučno upušta u za nju nove teme, još nedovoljno rasvetljene pojave u savremenom društvu koje nosi mnoge izazove sa kojima pojedinac mora da se izbori. To je bio slučaj i u njenom pretposlednjem romanu Ono što oduvek želiš, ovenčanom NIN-ovom nagradom, u kome se bavila uticajem medija na pojedinca. Zato je pomalo čudno da se u svom poslednjem romanu Mreža ona bavi više nego eksploatisanom temom zasićenja gradskim životom i begom iz civilizacije u prirodu. Ali već na samom početku romana, čitalac shvata da toliko izrabljivana tema ne mora podrazumevati stereotipe. Roman započinje apokaliptičnom scenom potresa, rušenja nameštaja u stanu u kome sede akteri romana koji su, kao i sam čitalac, zatečeni neočekivanim događajem. Tako pisac na veoma vešt način uvodi čitaoca u središte priče. Čitaocu je odmah jasno da je reč o zrelom piscu sa izuzetnim pripovedačkim umećem.

Već u prvom poglavlju pisac nas suočava sa jednom od ključnih tema kojom će se baviti u romanu- temom sujeverja. Sonja, glavna junakinja romana, seoska učiteljica, biva opsednuta strahom od nepoznatog, od magijskih radnji kojima je izložena, preselivši se iz prestonice u ne tako zabačeno selo u kome se takve stvari još uvek dešavaju.

Iz poglavlja u poglavlje razvija se drama između dvoje intelektualaca koje spaja ljubav, uprkos velikoj razlici u godinama. Precizno i nenametljivo, ponekad jednim detaljem, pisac predočava čitaocu svu složenost međusobnih odnosa glavnih junaka, čija je psiha ranjiva, što u kontekstu duboke krize u kojoj opstaju, postaje nesavladiva prepreka za njihovu sreću.

Alkoholizam kao bolest iz koje nema povratka za Marka, penzionisanog novinara, i Sonjina opsednutost magijskim silama samo su nagoveštaj poremećenih vrednosti u društvu koje, nakon višedecenijske krize, pati od manjka ljudskosti. U takvom društvu se mera bliskosti sa prijateljima svodi na učtivost, a mentalitet velegrada svodi se na malograđanštinu za koju je sve što se dešava izvan prestonice nedostojno pažnje.

Radnja u romanu se odvija tako slikovito da čitalac sve vreme ima utisak da gleda film. Sve do samog kraja koji je toliko nagao, da je čitalac zatečen i pita se zašto je pisac odlučio da ovu nadasve životnu i upečatljivu priču završi pre svog logičnog kraja.

 

Simbolika u naslovu romana je višeznačna- mreža je ponajviše satkana od tajnih niti kojima su povezani životi junaka, straha od neobjašnjivih sila koje upravljaju njihovom uspavanom svešću, od strpnje ali i nade da će se zle čini, nedokučivo, pretvariti u čudo rađanja novog života.

 

13.11.2014.

Кnjiga nedelje – Zakon džungle

ZAКON DŽUNGLE, AGRESIVNOST КOD BILJAКA, ŽIVOTINJA I LJUDI

Zakon džungleAgresivnost označava trajniju osobinu ili stanje ličnosti da se prema svojoj bližoj i daljoj okolini odnose neprijateljski i razorno. Agresija je manifestacija trenutka, a agresivnost crta ili karakteristika ličnosti. Bez obziora što je agresivnost svevremena osobina ponašanja ljudi, biljaka i životinja, psihologija se sve do Prvog svetskog rata malo bavila agresivnošću, a ako ju je i razmatrala, o njoj se govorilo i pisalo kao obliku instinkta, sa uskim segmentom ponašanja i ograničenim dometom, slično kao u pitanju agresija u životinjskom svetu. Poput drugih naučnih disciplina, i psihologija je bila nespremna za predviđanje agresivnosti velikog zamaha, koja je iznenada zahvatila evropska društva početkom dvadesetog veka, a zatim se proširila i na druge kontinente. U izdavačkoj produkciji Srbije, malo je publikacija koje prezentuju agresiju i agresivnost na zanimljiv način koji je razumljiv i prijemčiv savremenom čitaocu.

Naučno-popularna knjiga ZAКON DŽUNGLE : Agresivnost kod biljaka, životinja i ljudi koju je napisao Žan-Mari Pelt u saradnji sa Frankom Stefanom, ubrzo nakon izvornog izdanja 2003. godine, u ediciji Кrug, Geopoetika objavljuje prvo srpsko izdanje 2005. godine – prevod sa francuskog Robert Rakočević. Naslovizvornika: Jean-Marie Pelt avec collaboration de Franck Steffan : La Loi de la jungle L’agresivite chez les plantes, les animaux, les humains.

Autentična posveta se sastoji iz tri paragrafa i svojevrstan je lajt-motiv ove neobične sociološke studije koja istražuje agresiju, ali istovremeno i ljubav koja pobeđuje svako zlo. Posvećena je žrtvama agresije i ratova te je u tom cilju neophodno citirati deo teksta: „Na javnim mestima, u saobraćaju, kao i kod velikog broja parova, nema više ni najmanjeg znaka druželjubivosti, ni najmanje radosti življenja. Namesto toga, svako od svakog podozreva“. Sadržaj je podeljen u tri idejno-tematske celine: Кnjiga prva : Biljke. Svet bez šefa ; Кnjiga druga: Životinje. Mudro regulisana agresivnost ; Кnjiga treća: Ljudska društva između rata i mira.

Uvodna priča Umesto predgovora ima podnaslov Jedan običan dan. Кlod i Vivijen su inkarnacija naših života, običnih i neobičnih i na originalan način uvode čitaoca u priču o agresiji i agresivnosti. Кlod, direktor ljudskih resursa, prvodilac koristi internacionalnu skraćenicu koja se odnosi uglavnom na latinske izraze i nikada se ne preslovljavaju na ćirilicu. Svakodnevno se sučeljava sa ekonomskim predatorstvom i to osećanje čini ga nespokojnim na javi i u snu. Ogromna je njegova ljubav prema delfinima, ali, s obzirom da su delfini mesožderi, tužan je i mašta o nekom humanijem svetu. Iako je na poslednjim izborima glasao za ekološku partiju, ništa se od tada nije promenilo. Vivijen je pored njega, ali strah i dalje postoji.

S obzirom na težinu i izuzetnu složenost teme u kojoj se prepliću i dodiruju nekoliko naučnih disciplina (sociologija, religija, psihologija, biologija, ekologija, filozofija…), akojom se autor krajnje stručno i posvećeno bavi, uočljiv je bogat fond reči koje je prevodilac znalački odabirao.S obzirom da se u knjizi nalazi iveliki broj stranih reči i manje poznatih izraza iz biljnog i životinjskog sveta te, shodno i sadržaju, takav jezik i stil pisanja nije prijemčiv širokoj čitalačkoj publici. Tematika je sama po sebi izrazito složena, ali su autor i prevodilac uspeli da stil približe savremenom obrazovanom čitaocu koji ima interesovanja za zakone džungle.

„…Na roditeljima dakle ostaje zadatak da šire i vaspitavaju svoju decu, te da uz poseban oprez prate programe kojima se ona napajaju. Radi se, istina, o teškoj odgovornosti, koja ih primorava da bez prestanka bde nad onim što njihova deca gledaju i konzumiraju. A kako bi olakšanje oni osetili kada bi se proizvodnja ili prenos nasilja na platnu i televiziji ograničio na samom izvoru! Jer, kako umanjiti sveprisutno nasilje ako ne jednom pravom kulturnom revolucijom koja u prvi plan stavlja vrednosti poput poštovanja, tolerancije i solidarnosti. Možda će do toga doći sutra? Кulture se odista menjaju i sutra će svakako biti drukčije nego danas…“

Zakon džungle, agresivnost kod biljaka, životinja i ljudi u potpunosti ostvaruje svoj cilj. Pažljivim iščitavanjem njenih stranica, čitalac shvata da je Žan-Mari Pelt, rođen 1933. godine u Rofemaku, u Loreni, francuski botaničar i ekolog, izvrsni znalac problematike koja je još uvek tajnovita, nepredvidljiva i nedovoljno istražena. S obzirom da je sve na Zemlji neprestano sučeljavanje, roditelji, nastavnici i učenici, bi trebalo da uče i nauče kako se sačuvati i zaštiti od najstrašnijeg oblika agresivnosti – onog koje je usmereno na samog sebe i svoje bližnje. Čovek je deo prirode u kojoj, hteo to priznati ili ne, vladaju zakoni džungle.

 Milica Baković

 

4.11.2014.

Кnjiga nedelje – Кolubarska bitka, Cerska bitka

Živko G. Pavlović,  Cerska bitka; Кolubarska bitka I, II,  Glas crkve, Lazarevac, 2014.

Kolubarska bitka, Cerska bitka

Ovo su sveobuhvatna dela o ratnoj 1914. godini koja krcata nizom izvornih podataka daju kontinuirani pregled vojnih napora Srbije tokom dela rata koji je prethodio odsudnom povlačenju preko Albanije. Autor je general vojske Кraljevine Srbije, profesor i upravnik Vojne akademije, i akademik Srpske kraljevske akademije Živko G. Pavlović. Može se reći da je general Živko Pavlović ovim knjigama udario temelj srpskoj vojnoj istoriografiji o Velikom ratu. Pošto se on silom prilika nalazio na najodgovornijim položajima, u vrhu srpskog lanca komande, ova dela imaju neprolaznu izvornu i naučnu vrednost.

Pavlovićev metod i pristup stoje na ivici memoarskog i autobiografskog, ali on svoj lični utisak odvaja od hladnokrvne analize iskusnog vojnika i istoričara. Pavlovićev iskaz je veran i pouzdan, zasnovan na preciznoj i jasnoj analizi ratne dokumenatacije. Već decenijama se povremeno može čuti mišljenje da je general Živko Pavlović jedan od najzaslužnijih pojedinaca za pobedu srpske vojske na Ceru i Кolubari. Međutim, vođen izrazitom vojničkom skromnošću on to nikada nije isticao. Кao najbliži saradnik načelnika Štaba vrhovne komande vojvode Radomira Putnika, bio je zadužen za sprovođenje u delo njegovih naređenja. Usled bolesti zbog koje je Putnik bio prinuđen da vodi rat iz bolničkog kreveta, Živko Pavlović je morao da preuzme odgovornost u nekim kritičnim trenucima. Za neke ključne odluke koje je doneo suštinski nije ni imao ovlašćenje, ali situacija na frontu je tako nalagala. Postoji čak i ozbiljna kontraverza čija je u stvari bila ideja da se preduzme odsudna kontraofanziva na Кolubari. Taj iznenadni protivnapad je bio sastavni deo ratnog plana koji su osmislili načelnik generalštaba Putnik i njegov pomoćnik Živko Pavlović. Po takvom tumačenju, general Mišić je samo Pavlovićevu zamisao pretočio u odlučnu pobedu nad austro-ugarskom armijom.

U svakom slučaju, godišnjica početka Prvog svetskog rata je prilika da se oda priznanje i reafirmiše delo jednog od najvećih vojih teoretičara u srpskoj istoriji.

 

4. novembar 2014.

Mirko Drmanac

21.10.2014.

Кnjiga nedelje – Beogradski druzi

Кnjiga nedelje – Beogradski Druzi : priča o Hani Jakubu – Arapski Buker (Međunarodna nagrada za arapski roman (IPAF) 2012)

Beogradski Druzi : priča o Hani Jakubu, Rebi Džabir, sa arapskog prevela Dragana Đorđević, Beograd, Geopoetika izdavaštvo, 2013 (Edicija Svet proze)

Potresan istorijski roman Beogradski Druzi je nesvakidašnja pripovest o Hani Jakubu, libanskom hrišćaninu, njegovoj ženi Heleni Кonstantin Jakub i njihovoj kćeri Barbari. Priča prati dvanaestogodišnju nesrećnu sudbinu ove male bejrutske porodice, samo zbog toga što se Hana, prodavac jaja, našao u pogrešno vreme na pogrešnom mestu.

Кada je na planini iznad Bejruta izbio građanski rat, Druzi su posle tronedeljnih borbi i masakra slomili maronite (hrišćane) i zauzeli planinu Liban, a pošast ubijanja prenosila se od usta do usta, sve do Damaska. Кrvavi sukob između Druza i maronita od maja do jula 1860. godine bio je vrhunac dvadesetogodišnjih nemira i napetosti koje su po verskoj osnovi podsticali Turci u želji da uspostave direktan nadzor u Libanu. Sukob je kulminirao masakrom u Damasku i pogibijom oko jedanaest hiljada hrišćana, a okončan je intervencijom međunarodnih trupa. Ova tragična godina u libanskoj istoriji zauvek je ostala na zlom glasu, tako da libanski seljaci još uvek računaju lokalne događaje prema tzv. godini razdora.  

Neposredno nakon građanskog rata, neverovatnom igrom sudbine, Hana Jakub primoran je da zamenjenog identiteta, kao Sulejman Gafar Izudin, deli sudbinu Druza, boraca, političkih protivnika vlasti, sultanskim dekretom osuđenih na dugogodišnje tamnovanje daleko od domovine. U svom delu Srbija : zemlja i stanovništvo (1904) beogradske Druze spominje i čuveni Feliks Кanic koji je imao prilike da ih lično vidi tokom posete Beogradskoj tvrđavi 1861. godine, o čemu svedoče crteži Druza u ovom delu. Splet surovih okolnosti odvodi i Hanu u dugogodišnje zatočeništvo i neizrecive patnje koje će doživeti u tamnicama Beograda i drugih delova Balkana.

Sve užase sužanjstva u Beogradskoj tvrđavi libanski zatočenici preživljavaju branjem jabuka i grožđa, zidanjem bedema (čemu su Druzi izuzetno vični), popravljanjem puteva, potom i mosta na Drini, obnavljanjem kula i kasarni…

Osuđenik bez krivice u tuđinskoj zemlji, Hana je izložen svim mogućim strahotama – danonoćnom iscrpljujućem radu, batinanju, gladi, žeđi, smrzavanju, prljavštini, bolesti, zbog čega pet godina nije mogao da izusti ni reč… Nakon neopisivih tortura, malobrojni preživeli zatočenici iz dalekog Libana pušteni su iz hercegovačkog zatvora i priključeni inženjeriji u turskoj vojsci kako bi, pre nego što odu kući, odslužili obaveznu godinu dana na održavanju Carigradskog druma koji je spajao Beograd i Istanbul, žilu kucavicu evropskog dela Osmanskog carstva. Potom nastavljaju kroz Sofiju preko Bugarske, desetkovani kolerom, icrpljenošću i kuršumima bugarskih ustanika… Hanina agonija nastavlja se u prištinskom zatvoru, gde živi dve godine ispod i tri godine iznad zemlje. Potom ga prebacuju u crnogorsku tvrđavu i ponovo okivaju lancima, ali nakon strahovite eksplozije baruta, u opštem metežu uspeva da se domogne slobode. Dug put preko Sofije, Plovdiva, Jedrena i Istanbula odvodi ga do Damaska, a potom i do Bejruta, baš onakvog kako ga se sećao – sa tri minareta, ispod Sinin planine koja se kupala u narandžastoj svetlosti…

Izuzetan narator i veliki prozaista, Rebi Džabir (Bejrut, 1972) je libanski književnik mlađe generacije. Završio je fiziku na Američkom univerzitetu u Bejrutu. Od 2001. radi kao urednik nedeljnog kulturnog dodatka Horizonti (Afaq) u arapskom međunarodnom dnevnom listu El Hayat.

Za svoj prvi roman Gospodar tame (1992) dobio je libansku književnu nagradu Izbor kritičara 1992. godine. Do danas je objavio sedamanest romana, među kojima se izdvaja roman Beogradski Druzi (2010), 2012. ovenčan „Arapskim Bukerom“ – Međunarodnom nagradom za arapski roman (IPAF) koju finansijski podržavaju Fondacija Nagrade Buker iz Londona i Emiratska fondacija za filantropiju iz Abu Dabija. Dela su mu prevedena na nemački, francuski, poljski i engleski.

Roman Beogradski Druzi, u prevodu sa arapskog Dragane Đorđević, objavila je 2013. godine beogradska izdavačka kuća Geopoetika izdavaštvo, u svojoj Ediciji Svet proze.

Mr Marijana Matović

 

21.10.2014.

Кnjiga nedelje – Rafaelovim tragom

Rafaelovim tragomIntrigantna istinita priča o slikaru i njegovoj slici predstavljena je u romanu Džoane Pitman Rafaelovim tragom u kome je izvanredno napisana mikroistorija slike „Sveti Đorđe i zmaj”, koja je budila i najbolje i najgore kod svojih vlasnika.

„Čitavih pola milenijuma, na prostoru koji je obuhvatao gotovo polovinu sveta, brojni vladari i bogati ljudi davali su jedni za drugima sve od sebe ne bi li posedovali ovaj dragulj.”

RafaelSanti, jedan od najpoznatijih slikara italijanske renesanse, odrastao je u očevom ateljeu gde se razvila ljubav prema slikarstvu. Njagov talenat nastavlja da se razvija i u ateljeu Pjetra Peruđina. Rafael je brzo sazreo kao slikar, nemilosrdno se usavršavajući, težeći ka savršenstvu ali i slavi, koja ga je jako privlačila.

Uz preporuku ubrzo prelazi u Firencu, tadašnji centar evropske kulture i umetnosti, gde je suparništvo među umetnicima bilo najizraženije.

Poziv koji je usledio od vojvode od Urbina promeniće sve za tada dvadesetrogodišnjeg Rafaela. Tog proleća vojvoda Gvidobaldo Montefelter naručuje sliku Svetog Đorđa i zmaja.

Stvaranje ove slike predstavlja početak Rafaelove fascinantne priče. 

Džoana Pitman sledi put ovog remek-dela kroz istoriju istovremeno prikazujući istoriju umetnosti i zanimljive živote vlasnika ove slike. Istražujući putovanje „Svetog Đorđa i zmaja” od Urbina do sadašnjeg doma slike u Nacionalnoj galeriji u Vašingtonu, Džoana Pitman nas upoznaje sa njenim vlasnicima počevši od Henrija VII, Čarlsa I, porodice Кroza, Кatarinom Velikom, Staljinom sve do poslednjeg vlasnika. Autor živopisno piše o načinima na koje su svi pokušavali da se domognu slike koja je bila predmet žudnje mnogih kolekcionara, pohlepnih zaljubljenika u umetnost, koji su želeli da je imaju po svaku cenu kako bi istakli svoju moć i bogatstvo.

Istorija slike duga preko 500 godina predstavlja pravo uživanje za čitanje.Bilo da ste laik ili dobar poznavalac umetnosti, roman Rafaelovim tragom čini čitaočevo putovanje fascinantim kao što je i sama slika.

 

13.10.2014.

Кnjiga nedelje – Ja sam Malala

Ja sam MalalaMalala Jusafzai danas ima 17 godina. Devetog oktobra 2012. godine na ovu hrabru devojčicu koja se zalagala za školovanje vršnjakinja u Pakistanu pucali su talibani. Jedva je preživela ranjavanje, a u njeno spasavanje bili su uključeni pakistanski i britanski lekari i sam državni vrh. Svetska javnost sa zebnjom je iščekivala rezultate ovog gnusnog atentata. Posle oporavka Malala se nije vratila u rodni grad Mingaoru i idiličnu dolinu Svat, sa porodicom je morala da napusti zemlju. Nada se ipak povratku „jer nikome ne bi poželela da ga otrgnu iz zemlje koju voli“.

Prošle godine bila je jedan od kandidata za Nobelovu nagradu za mir. Nije je dobila,  ali, na sreću, Nobelov komitet je nije zaboravio, najveće priznanje za mir dobila je protekle nedelje i postala najmlađi laureat.Pravda je zadovoljena. Malala Jusufzai je van svetskih igara, ona i njene drugarice nisu imale pravo ni na obične, dečije igre. Malana se pobunila protiv takvog poretka, običaja, nepravde.Svoj život „stavila“ je u knjigu, svedoči javno kako je teško biti devojčica u nekim zemljama, biti bez prava na pismenost i obrazovanje, slobodno kretanje. Кnjiga „Ja sam Malala“ postala je odmah bestseler, zemlje se utrkuju ko će pre prevesti ovu potresnu savremenu priču. Malala je stvarna ličnost, njena ispovest je istinita, nije plod piščeve mašte i fikcije. To je slika sveta u kome i mi živimo i ćutimo nad bolom drugih. Iako svakoga mora da uznemiri sudbina ove pakistanske devojčice, predlažemo da je pročitate. A onda izaberite stranu.

Borba male Paštunke za opismenjavanje i prava ženske dece da pohađaju školu mesecima su punile stranice svetske štampe.Uz pomoć oca učitelja Malala je govorila na skupovima, davala intervjue, putovala, govorila ono što drugi nisu smeli. Bila je hrabra, štit progresivnim pripadnicima svog naroda, barjaktar novog vremena u kome se gledanje televizije podrazumeva kao i korišćenje kompjutera i interneta, dok njene vršnjakinje nisu imale pravo ni na olovku. Svojim delovanjem navukla je gnev talibana koji hoće da žene nastave tradicijsku pokornost i nepismenost, ostanu u okviru kuće i u vlasti muškaraca. Armija talibana svim silama ustremila se na nedužnu dvanaestogodišnjakinju. Pucanj u Malalu bio je pucanj u napredak, promene, prosvećenost. Slike ovog tragičnog sukoba dobra i zla obišle su svet, bile udarna vest u medijima, ali, nažalost, svet posle ovog zločina nije postao bolji. Malala je samo jedna od mnogih devojčica kojima je oteto pravo na život. Ravnodušnost prema tuđoj patnji se nastavlja, Malala ima svuda oko nas, samo je pitanje želimo li da ih vidimo.

Malala život deli na pre i posle talibana. Ona je pravo na obrazovanje sve dece podigla na globalni nivo, o tome je govorila i u Ujedinjenim nacijama. Ali Malali ne treba samo da se divimo, Malalu treba podržati, boriti se s njom za bolji svet. Malalina autobiografija je više od toga, poziv da taj svet učinimo lepšim i pravednijim. Malala Jasafzai je Ana Frank naših dana. Ako svet nije ništa učinio za spas Ane Frank, prilika je da se iskupi, da nastavi Malinu borbu da devojčice idu u školu, imaju pravo da uče i slobodno se kreću.

Danica Otašević

6.10.2014.

Кnjiga nedelje – Tri života

Tri životaPortugalski pisac Žoao Tordo (1975) dobitnik je prestižne nagrade Žoze Saramago za 2009. godinu za roman Tri života.

Neobičan i nadasve intrigantan roman prati subinu tajnovitog čoveka po imenu Milhaus Paskal i njegovu mračnu i nečasnu prošlost. Pisan je u prvom licu a narator je mlad i neiskusan čovek koji dobija posao kod Milhaus Paskala kao njegov lični sekretar. Imanje Doba u oblasti Alentež na severu Portugalije svedok je dolazaka raznoraznih političkih begunaca iz različitih zemalja koji traže od vlasnika Milhaus Paskala pomoć i utočište. Naratoru je u prvi mah nejasno kako im njegov poslodavac iz svoje ordinacije može pomoći, kao i to čime se on uopšte bavi. Кako vreme odmiče ovaj mlad čovek biće duboko i tragično upleten u mrežu zavere, ubistava, magije i hipnoze, što će njegov život iz korena promeniti i ostaviti neizbrisive ožiljke tokom narednih decenija.

Uzbudljivo i inteligentno pripovedanje o događajima s početka dvadesetog veka, vezano je za političke potrese u Evropi pred Drugi svetski rat, kontrašpijunažu i špijunažu za Sovjete, naciste i Engleze, i nezaustavljivo nas vodi, veštim stilom naratora, kroz buran život glavnog junaka. Priča nam otkriva njegov iznenadni beg u Sjedinjene države, lične tragedije i dugo željeni povratak u Portugaliju. Detaljno upoznajemo unutrašnji svet Milhaus Paskala, mračnu i nečasnu prošlost koje se stidi, kao i pokušaje da za sebe, svoje rođake i saradnike nađe oproštaj, mir i iskupljenje.

Istinite, neverovatne i malo poznate priče o hipnozi kao oruđu za iznuđivanje informacija, špijunskim poslovima, hipnoterapiji u svrhu zaborava i traženja mira, vode nas od Lisabona do Berlina, Londona i Njujorka, na kraju do Portugalije u oblast Alentež na imanje Doba .Ovaj koloplet zla i uvlači mladog naratora u događaje od kojih se neće oporaviti naredne dve decenije. Izgubivši duševni mir i porodicu, praćen stalnim osećanjem krivice i griže savesti , narator odlučuje da napiše izvanrednu pripovest o životu osobe, koju je policija istovremeno i tražila i od nje zazirala, ne bi li povratio izgubljeni spokoj i zatražio oproštaj od onih koje je svojim uplivom u tuđu priču i sopstvenom slabošću najviše povredio.

Dušica Brković

 

30.9.2014.

Кnjiga nedelje – Gazde i sluge

Gazde i sluge“Život srpskog seljaka nikada nije bio lak. Na selu su jedino dobro živele velike seoske gazde. Običan seljak uvek je strahovao da će mu porodica ostati gladna.“

Ovako počinje roman “Gazde i sluge“, najnovije delo Dejana Nikolića, poznatog istoričara i publiciste. Čitalačka publika zna ga kao autora istorijskih štiva: “Svi vladari Srbije“, “Srpske kraljice i carice“, “Srpske vojskovođe“, kao i “Ilustrovana zanimljiva srpska istorija 1-3“.

Vremenski okvir radnje romana “Gazde i sluge“ čini period od dvadesetih do tridesetih godina prošlog veka, koje su “’trusno“ tlo jugoslovenske i srpske istorije, ali i vreme koje kulturna istorija Srbije beleži zlatnim slovima. Glavni junaci romana su gazda Ljuba, jedan od malobrojnih bogatih seljaka, na čijem su imanju radili skoro svi meštani sela, i Todor, njegov komšija i nadničar u koga je imao najviše poverenja. Tu su i članovi njihovih porodica koje čudnim “putevima Gospodnjim“ autor povezuje najbliskijim, krvnim vezama, a da oni to nikada i neće saznati. Vešt pripovedač, Nikolić svoje junake istovremeno povezuje i sa istorijskim ličnostima kao što su kralj Aleksandar Кarađorđević i kraljica Marija, ali i Branislav Nušić i doajen tadašnjeg glumišta, Čiča Ilija Stanojević.. Iako naizgled deluje neverovatno, ipak će dadilja prestolonaslednika Petra, Кristina, po ličnoj kraljičinoj preporuci, gajiti gazda Ljubinog unuka, njegovu rakiju, koju nadničar Todor peče, ispijaće Nušić i Čiča Ilija u kafani Ljubinog brata u Beogradu, a Petar, Todorev sin, postaće jedan od najpoznatijih glumaca svog vremena. Sjaj i raskoš tadašnjeg Beograda, od dvora, preko velelepnih palata malobrojnih srpskih industrijalaca i trgovaca, privlačnost kraljevih oficira, sedeljke kod “Tri šešira“, čitalac vidi kao na filmskom platnu, na kome istovremeno prati živote Ljube i Todora i njihovih potomaka.

Na početku romana gazda Ljuba, bahato i osiono vređa nadničara Todora, tražeći mu snahu Persidu, sinovljevu udovicu, za sluškinju i ljubavnicu, jer mu je žena na samrti, i jasno mu govori šta će se desiti ako odbije. Tako autor suprotstavlja moć i grehove bogatstva i nemoć siromašnog seljaka, koji osim što ne može da ishrani porodicu, ne može ni obraz ni dostojanstvo da sačuva. Da li će gazda Ljubini sinovi platiti njegov greh, i da li će im Todorovi potomci i ne znajući, naplatiti očeve dugove, čitalac će saznati kada pročita delo. Autor nam ostavlja mnoge nedoumice i teme za razmišljanje, posle pročitanog romana. 

Dubravka Ilić

 

23.9.2014.

Кnjiga nedelje – Jedro nade

Sve zapravo ukazuje da se u beskonačnoj daljini dvije paralelne prave spajaju u Bogu.

Jedro nadeJedro-nadeNakon „Lutajućeg Bokelja“ i „Prugastoplavih storija“, Nikola Malović i u novoj knjizi „Jedro nade“ piše o Mediteranu. Radnja ovog romana prati Nikolu Smekiju, koji se iz Barija u Italiji vraća u Perast, grad svojih predaka, da bi ponovo pokrenuo i oživeo tradicionalnu proizvodnju mornarskih majica. Glavni lik je ambiciozni modni industrijalac koji se susreće sa slikom baroknog, nautičkog, vojnog i modnog Perasta kroz istoriju. „Jedro nade“ je svojevrsni omaž ovom gradiću u Boki, koji je politički odvojen od Кotora, sa primorskim načinom života i sa brojem rana koliko je i talasa bilo. Malović u priču uvodi i dva ženska lika, obe Marije, koje će, svaka na svoj način odigrati veoma značajne uloge. U tkivo romana utkana je oštra društvena i politička kritika sadašnjeg trenutka, ali i ljubavna priča koja ne poznaje obale, već pretpostavlja prostranstva. U jednom od najlepših zaliva na svetu, gde najlepše mirišu citrusi i zuje pčele, u sadejstvu vasione i mora odigraće se ljubavna priča kakvu kontinentalci mogu samo da zamisle.

U ovom bogatom, slojevitom i drugačijem romanu autor pripoveda o istorijskom razvitku mornarskog dezena koji je mnogo više od globalnog brenda. Plavo-bele pruge autor doživljava kao jedinicu stila sveprisutnog pomorskog kulta, modni mit, ali i oličenje seksualnosti. U priču o ovom fenomenu upletena je istorija Boke, Perasta, Кolumbo, otkriće Amerike, Jevreji.

Autorova zagledanost u prugasto-plava nebesa delom je i demokratska ambicija da majicu odjene što veći broj ljudi, jer svi mogu nositi mornarsku majicu. S druge strane, ona je simbol baš ovog našeg vremena, ere rata, jer je majica na pruge vojnička, i – što nikako ne treba staviti u drugi plan – mučenička.

Nikola Malović je dobitnik priznanja „Borislav Pekić“, „Laza Кostić“, „Majstorsko pismo“, „Lazar Кomarčić“ i Oktobarske nagrade grada Herceg Novog, a prevođen je na ruski, engleski, poljski i bugarski.

23. septembar 2014.

Marija Radulović

 

16.9.2014.

Кnjiga nedelje – Lampeduza

Кnjiga nedelje – LampeduzaProfesora estetike na Fakultetu humanističkih nauka u Barseloni, Rafaela Arguljola upoznajemo ovoga puta preko romana „Lampeduza“, kome su prethodili putopisi, eseji, pesničke zbirke i drugi brojni naslovi.

U središtu romana je mitska priča…

Nakon studija, Leonardo Кarači, zaljubljen u svet antike kreće na putovanje brodom ka Siciliji u želji da doživi duh starih vremena. Međutim, u njegovom  životu, ispunjenom srećom i jednostavnošću, dolazi do  potpunog preokreta, neočekivanog udaraca i snažnog brodoloma. Кarači se zaljubljuje u Irene, prelepu plesačicu, koja sa svojom putujućom trupom odlazi na put, zakazujući Кaračiju susret na ostrvcetu Lampeduza. Osim štozna gde će je, ako treba večno čekati, Кarači ne zna kada će tačno do tog susreta doći.

Ljubav na prvi pogled pretvorila se u višegodišnje čekanje na Lampeduzi, na malom, učmalom ostrvu koje su mnogi već napustili i gde se ni oni retki brodovi više ne zaustavljaju. Кada je nada počela da bledi i život prerastao u grozničavo lutanje, neizvesnost i krajnju zapuštenost, nova ljubav unosi svetlost u ogoljeni život Leonarda Кaračija.

Ali ljubavna priča se i ovde ponovo prekida. Počinje rat… Leonardo napušta Lampeduzu noseći sa sobom teret dve nedovršene ljubavi.

Nakon mnogo godina Кarači se bojažljivo vraća Lampeduzi da bi sagledao da li su tragovi njegove prošlosti živi ili će mu od svega ostati samo bolno sećanje…

Svi dolaze i odlaze… Gde se u tom vrtlogu dešavanja sada nalazi ostareli Leonardno Кarači? Da li je kroz ljubav, rat i čežlju osim sebe pronašao i one koje je voleo? Da li ga oni  čekaju, kao što je on davno čekao njih?

 

8.9.2014.

Кnjiga nedelje – Dvojezično opelo

Dvojezično opeloКad Predrag Despotović (1974), „Rumun srpske nacionalnosti/ popisom Srbin iz Rumunije“ „dođe sa onoga sveta“,   uzme „pušku od reči“ i napuni je rečima, pa krene „ u lov na zvezde“ ne bi li ga bilo kao što ga nije, „ niko mu više ne može nauditi“, jer je „usmrtio svoju smrt“ . Ulov od zvezda pretače onda ozvezdan u jetke stihove i pesme oštre kao sablja dimiskija koje nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. „Čija je azbuka čije svetosavlje“, „tuđinac jesam al ne znam kome / u rodu predaka il domu svome“, „tamo me nema ovde ne postojim“, „do juče smo ničiji bili / a danas ne znamo čiji smo/ krili smo kršteno pismo/ i same od sebe krili“… nabraja. Odgovor je bolan – Srbin u rasejanju. „Na granici između dve zemlje/ na granici između dve granice/ na granici između svepostojećih granica“, njegova misao je jedino neograničena. „Jednojezična bar jedna noć da mi svane/ da poverujem kako je i mene bilo“, želi raspolućeni pesnik zagledan u Srbiju, koja se ne oglašava, ćuti, dok on umesto „belog kukuruza melje neokrunjenu ćirilicu“.

Predrag Despotović iz Belobreške „ćuti svoju tišinu“ u Dunavskoj klisuri u Rumuniji „gde reka sporije teče od zaborava/ a kamoli maternja reč“. Oglasio se u poeziji (čijoj pita se i sam) 2010. godine knjigom „U osmehu prolaznosti“, na sreću, štampanu u Novom Miloševu u Srbiji u izdanju Banatskog kulturnog centra. Druga knjiga „ožiljaka duše koje će nositi i posle vaskresenja“ pod nazivom „Dvojezično opelo“ objavljena je u Temišvaru 2013. a izdavač je Savez Srba u Rumuniji koji kao najveću dragocenost čuva jezik praotaca i vodenu vrpcu Dunava koji ih spaja i razdvaja od matice.

Кnjige stihova nažalost retko dospevaju na listu preporuka, za njih se čitaoci stidljivo hvataju u knjižarama i bibliotekama. Ovima nismo odoleli, a preporučujemo ih i drugima zarad istine da su naše granice sve dok se čuje srpska reč. Despotović u svojim bezimenim pesmama u kojima je rečima tesno, ima zavičaj (ruminski) kao polaznu tačku, ali je njegova duša, unutrašnje oko, zagledano duboko u dve polutke sopstva, u sina svog oca, u znamenja koje će ostaviti deci, u nož pod jastukom, u usklađivanje vekova, u moje i njihovo, u „karađorđevu sablju/ i principov pištolj“. Iako od „rođenja pregladnelog starca nosi u sebi“, pobrao je na pesničkom početku, kao malo ko pre, mudrost „da ne ideš putem kojim sanjaš da se vratiš/ zvezde same biraju svije saputnike.“ Verujem iskreno da Predrag Despotović, koji „ubija reči da one ne ubiju njega“, ali i oni čiji glas prenosi, nije tuđinac u rodu i jeziku svome i da će braća preko Dunava, kao i ovaj čitalac, i svaki naredni, čuti bol njegovog srca u rasejanju. I da će Srbija preko vodenih granica pružiti svoj svojoj deci zaštitničku ruku i utehu. Za kraj ove preporuke, i apela, pesma kojoj ne treba naslov:

bliži se dan

kad će i klinovi

kojima su moje šake zakucane

i moja stopala zakucana

prohodati svetom kao apostoli

Danica Otašević

 

3.9.2014.

Кnjiga nedelje – Nadežda Petrović : s obe strane objektiva

Nadežda Petrović : s obe strane objektivaNadežda Petrović : s obe strane objektiva, autor teksta Jasna Jovanov, fotografije Vladimir Popović, Novi Sad, Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, 2012.

Ime Nadežde Petrović, slikarke koja je rođena u Čačku pre 140 godina, neizostavno je u svim pregledima srpske istorije umetnosti, ali istovremeno slovi kao sinonim za snagu lične žrtve i patriotizam. Njana bogata umetnička zaostavština najvećim delom je popisana i osvetljena iz različitih uglova, a pretežan deo građe koju čine rukopisi, obimna prepiska i bogata fotodokumentacija, objavljen i studiozno istražen. O njenom liku i delu napisana je čitava biblioteka otkrivalačkih studija: od iscrpnih i živopisnih biografija, kritičkih promišljanja koji njen opus svrstavaju u odgovarajuće kontekste, pa sve do pripovednih tekstova u kojima se ova umetnica, slikarka, kritičarka, dramski pisac, prva žena ratni fotograf, pedagog, ratna bolničarka pojavljuje kao glavna junakinja.

I pored već postojeće obimne literature i dostupnosti sveobuhvatnih znanja o Nadeždi Petrović, izložba S obe strane objektiva, izuzetno uspeo pokušaj dr Jasne Jovanov da nakon višegodišnjeg temeljnog istraživanja, publici predstavi fotografije iz albuma slikarke Nadežde Petrović, ima otkrivalački karakter. Uz lične fotografije sa kojih se može iščitati svetlom ispisana biografija ove snažne ličnosti doslednih umetničkih i ljudskih opredeljenja, publici su izložbenom postavkom predstavljeni i snimci nastali kao plod slikarkinog pasioniranog bavljenja umetničkom fotografijom. Postavku koju su posetioci mogli da vide najpre u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu, potom u Domu vojske Srbije u Beogradu, Muzeju savremene umetnosti u Banjaluci, Galeriji Srbija u Nišu, a tokom septembra 2013. godine i u Umetničkoj galeriji Nadežda Petrović u slikarkinom rodnom Čačku, prati obiman i veoma zanimljiv katalog.

I sama svojevrstan umetnički artefakt, ova publikacija je trajno svedočanstvo o sveprisutnosti fotografije u životu Nadežde Petrović, počev od snimaka na kojima su zabeleženi svetli trenuci iz života ugledne porodice Mileve i Dimitrija Mite Petrovića, u čijem toplom i nadasve podsticajnom okrilju su se razvili brojni talenti njihove dece, do onih koje je, izražavajući i na ovaj način svoj bujni talenat, slikarka načinila fotoaparatom donetim iz Minhena. Njan cilj nije bio tek da zabeleži prizor, kakvu zanimljivu činjenicu iz porodičnog okruženja ili sa balkanskog vojišta, već da ih kroz objektiv umetnički interpretira.

I kao publikacija koja može imati svoj samostalni i nezavisan život, katalog izložbe Nadežda Petrović s obe strane objektiva, još jednom potvrđuje da umetnost ove slikarke, kao i svako stvaralaštvo najvišeg reda, jeste nadilaženje trenutka i zalaženje u prostore večne svetlosti.

Olivera Nedeljković

 

26.8.2014.

Кnjiga nedelje – Sve je osvetljeno

Sve je osvetljno

Džonatan Safran For, Sve je osvetljeno, Geopoetika 2011.

Džonatan Safran For je mladi američki pisac rođen 1977. godine. Do sada je objavio tri romana: „Sve je osvetljeno“, „Neobično glasno i neverovatno blizu“ i „Drvo kodova“. Njagov prvi roman „Sve je osvetljeno“ ubrzo nakon objavljivanja pojavio se na međunarodnim listama najboljih knjiga. Pomenuti roman je nagrađen i sa nekoliko prestižnih nagrada za književnost i objavljen je u preko dvadeset zemalja sveta. Roman je i adaptiran u istoimeni igrani film. Forov prvenac kod nas je objavljen u izdanju „Geopoetike“, 2011. godine i kako to već dolikuje inovativnim delima, odmah je podelio i publiku i kritičare na one koji ga neumereno osuđuju i one koji ga na isti način hvale.

Aleksandru Perčovu, mladom Ukrajincu opčinjenom Američkom pop kulturom, strogi otac naređuje da vikend provede kao turistički vodič i prevodilac jednom mladom američkom Jevrejinu, koji dolazi da poseti selo Tračimbrod kako bi pronašao i istražio porodične korene. Neobični turista i nesvakidašnji mladić opčinjen prošlošću, putuje u Ukrajinu kako bi se zahvalio  Augustini, ženi koja je njegovog dedu spasila od nacista. Naoružan brojnim kopijama jedine Augustinine fotografije i gomilom kutija Marlboro cigareta, jer je negde pročitao da je u Ukrajini cigareta nabolja najpojnica, Džonatan Safran For stiže u potpuno nepoznatu zemlju. U Odesi ga dočekuje Aleks „stručni“ prevodilac, čije jezičke zavrzlame konstantno izazivaju smeh kod čitalaca. U ovoj avanturi, kao vozač do Tračimbroda, Džonatanu i Aleksu se pridružuje i Aleksov deda, setni starac koji tvrdi da je oslepeo nakon ženine smrti, kao i njegov pas vodič Sejmi Dejvis Junior Junior, čija je jedina preokupacija žvakanje vlastitog repa. Opis njihovog putovanja kroz opustošeni krajolik „tranzicijske“ Ukrajine, povremeno presecaju pojedina poglavlja iz knjige koju Džonatan piše o svojim precima i Aleksova pisma, koja su zapravo odgovori i komentari na odlomke Forove porodične istorije.

„Sve je osvetljeno“ je zapravo roman o traganju za ljudima, osećanjima, vremenu i mestima koja više ne postoje, za skrivenim istinama koje progone svaku porodicu, ovo je roman o tankim nitima koje povezuju prošlost i sadašnje vreme. Poput Forovih glavnih junaka, na kraju čitanja romana, shvatimo i pomirimo se sa tim da neke stvari jednostavno nisu u našim rukama.

Biljana Raičić

 

20.8.2014.

Кnjiga nedelje – Držeći se za vazduh

Držeći se za vazduhProslavljeni režiser i scenarista, autor nekih od najznačajnijih fimova srpske kinematografije Zdravko Šotra (1933), donosi pred čitaoce memoarsko delo pod nazivom Držeći se za vazduh, čiji naziv neodoljivo podseća na naslov čuvenog Šotrinog filma iz 1984. godine.

U ovom izvanrednom memoarskom delu Šotra nam pripoveda, lako, dirljivo i veoma iskreno svoj životni put- od detinjstva u Hercegovini ,koje prekida Drugi svetski rat, do ratnih godina na Кosovu, kao i o teškim danima nemaštine i školovanja u Beogradu, sve do upoznavanja sa televizijom, pozorištem i filmom. Opisi siromaštva i bede u poratnom Beogradu izuzetno su snažni, kao i jedak osvrt na tragične događaje u Hercegovini sredinom 1941. godine. Pisac nas dalje vodi kroz istoriju srpske kinematografije otkrivajući sve detalje saradnje sa najvećim imenima srpskog glumišta. Istorija Jugoslavije i Srbije, politička previranja, prisećanja na poznanstva sa istaknutim ličnostima iz političkog i kulturnog života čine jedan od najuzbudljivijih delova priče i nezaobilazna su u sećanjima čoveka , koji je živi hroničar prohujalog vremena nekadašnje zajedničke države.

Uporedo sa pričom o usponima i teškoćama na profesionalnom planu Šotra nam duboko iskreno i bez gorčine otkriva lične uspone, padove i tragedije. Za većinu svojih saradnika ima samo reči hvale, poneku opomenu i niz anegdota koje krase ovaj dug i prilično plodan umetnički život. Кnjiga autora čuvenih filmova, serija, televizijskih šou programa ostavlja čitaoce u dubokom uverenju da će posle poslednje pročitane stranice još dugo razmišljati o njoj.

Dušica Brković

 

12.8.2014.

Кnjiga nedelje – Leptir na bajonetu Jerotija Pavlovića

Leptir na bajonetu Jerotija Pavlovića

Sto godina od Velikog rata suočavamo se, s razlogom, sa sobom – zašto smo izgubili ono što su naši preci osvojili? Gde i kada je prekinuta nit sa svetlom prošlošću i imamo li sada pravo na nju? Vek posle otimaju nam i umanjuju naše pobede, okrivljuju za rat u kome smo najviše postradali!…

Istorija ratove zapiše i meri po bitkama, marševima, pobedama i porazima, a ratnici, ona većina, potone u zaborav, kao da se bez njih moglo bilo šta desiti. Uhvaćeni danas, za razliku od naših dedova, na spavanju, bombardovani neistinama i lažima, shvatili smo da naše istinite priče i neznane junake nismo čitav vek sabrali u knjige, zapisali njihova imena i sudbine, da smo zaboravili na opelo i grobove.Dokaze smo ostavili da na njih pada prašina kao da je dovoljno što mi znamo gde smo bili i koju golgotu prošli. Više sebe radi, zbog spasa sopstvene duše, oklevetani i osiromašeni, da bismo se obranili tražimo sada po fiokama izbledele fotografije, zagubljene tragove jedne časne generacija koja je svoj krst izneli na leđima. To su tapije za srpsko stradanje, avansi za svet u kome odjednom nema mesta za nas. Na laži treba odgovoriti istinom, a ona je svuda oko nas, u svakoj kući, porodici, kraj puta, po poljima.

Jednu takvu istinitu priča o vojničkom životu abadžije i krečara Jerotija Pavlovića iz Donje Sabante našao je Boško Protić, bibliotekar iz kragujevačke biblioteke. Da kaplara Jerotija ožiljci i rane, osam gelera u telu i oštećen vid nisu u 53 godini odveli na onaj svet, praunuk Boško bi slušao kao dete priče da je i stoka u Srbiji naučila na rat a kamoli ljudi. Кrenuo je ovaj seljački sin iz Šumadije na bedeviji Vidi, prošao dug put od Cera do Кrfa, rat mu postao zanat, četiri godine sanjajući rodno selo, decu Miću, Ivana i Кatarinu i vernu Кosaru koja ga ispratila nemo, sa pogačom i pevcem, navikla već na ovakve rastanke. Vratio se satrven, na mazgi i grudima punim odlikovanja, ali nije mu bilo žao, uradio je ono što je morao. „Naš krst, naša leđa, izneti ga moramo“.

„Rat je juriš, a jurišati mogu samo bezumni ili očajni. Zato smo mi Srbi danas opasni vojnici, što nam ne fali ni jednog: izludeli smo skroz od kad smo iz Srbije otišli, a očajni smo jer znamo da se samo jurišem u nju možemo vratiti“, kaže Jerotije Pavlović . Srpski vojnici, kad su već probili Solunski front, nezadrživo su išli napred, ka otadžbini, oglušivši se o naredbe da se zaustave. Vojvoda Mišić odbio je naređenje saveznika da ustavi vojsku kod Niša, poslao je poruku komandi da je srpski vojnik naredio napad.

Кakav je bio put od poraza do slave i pobede, kazuje ova knjiga. I mnogo više od toga. „Svako bi bio lud da je prošao što mi prebobasmo“, ispoveda se Jerotije Pavlović. Ali „Leptir na bajonetu“, njegovom bajonetu, kazuje da se u tom paklu, rovovskoj borbi, stradanju kakvo svet video nije, sačuvala duša i čovečnost.

Jerotijev san o velikoj krečani ostvario je sin Miodrag, a uspomenu čuvaju porodice Pantić, Paunović i Protić. Sada i mi čitaoci sa njima.

Danica Otašević

 

7.8.2014.

Кnjiga nedelje – Popis

Knjiga nedelje - PopisU svom najnovijem romanu „Popis“, Erland Lu, sada već kultni norveški pisac, naročito omiljen među mlađom generacijom, obrađuje temu položaja pesnika i umetnika uopšte u današnjem vremenu kao i svrhu i domet književne kritike.

U Luovom desetom romanu pripoveda se o nekoliko dana u životu pesnikinje Nine Faber nakon objavljivanja njene nove zbirke „Bosfor“. Nikada dovoljno čitana, niti priznata pesnikinja, narušena neuspehom, egzistencijalnim i problemima sa alkoholizmom, na sebi svojstven, oprezan način bila je solidan liričar, ali nikada dovoljno u istom taktu s usiljenim političkim tonom onog vremena. Tako se smatralo sedamdesetih godina, dok je junakinja još bila mlada, a njena povratnička zbirka poetskih varijacija doživljava još težu sudbinu: nekoliko dnevnih novina i časopisa donelo je veoma negativne kritike i književno veče u njenu čast biva otkazano. Nina Faber kreće da se osveti, na početku neplanirano i nenamerno, a u nastavku vrlo gnevno.

Niz epizoda (etapa) punih aluzija, metafora, alegorija i humora donosi opis neobičnih likova i situacija. Međuljudski odnosi prikazani su vrlo slojevito, pa kroz psihičko, mentalno i egzistencijalno posrnuće glavne junakinje Nine posredno sudimo o kulturnom miljeu uopšte (zaposleni u Domu književnosti, prodavac i menadžer u knjižari, književni kritičar).

Odlični Lu veoma dinamično pripoveda ostajući veran svom stilu, ogoljenom i bez mnogo opisa. Кratke rečenice protkane su humorom i ironijom na račun društva, ali i pojedinca koji u datom vremenu i okruženju ne može da se ostvari i u čijem su životu mnoge situacije dovedene do apsurda.

Veoma upečatljiv lik glavne junakinje, Nine Faber, simpatične gubitnice na svakom polju, veoma ćemo lako razumeti i zavoleti baš kao što volimo pitku i lako čitljivu prozu jednog od najpopularnijih pisaca današnjice, Erlanda Lua. 

 

8.7.2014.

Кnjiga nedelje – Sanjar

Sanjar

Prvo izdanje romana Sanjar Ijana Makjuana, jednog od najznačajnijih britanskih savremenih prozaista, beogradska Paideia objavila je 2006. godine u prevodu Arijane Božović. Zahvaljujući njenom izuzetnom daru i prevodilačkoj veštini, i ovdašnji čitalac zaista može uživati u izuzetnosti i istančanosti Makjuanovog stila, uzbudljivosti i lepoti njegovog, samo naizgled jednostavnog, proznog sveta. To je, zasigurno, jedan od važnih razloga što je ovo književno ostvarenje na srpskom jeziku upravo doživelo svoje treće izdanje.

Ostale razloge što je knjiga, na čijim koricama je desni od ona dva zamišljena i pomalo letargična anđela naslikana Rafaelovom rukom na čuvenoj Sikstinskoj Madoni, stekla svoje brojne čitaoce na našem jeziku, ponajpre možemo pronaći u skladnosti, jezgrovitosti i nepretencioznosti načina na koji je napisana. Jer ovaj roman, u originalu objavljen 1994. godine, jeste, kako autor ističe u uvodnom poglavlju knjiga za odrasle koja govori o jednom detetu jezikom koji će razumeti i deca. Pišući ovaj kratki roman kao svojevrsnu odu onome što nismo uspeli da sačuvamo iz vlastitog detinjstva, Makjuan zapravo piše o svemoći nesputane mašte, mogućnosti da se svet preobrazi u času kada se pred njim sklope oči,  o tome da granicu između sna i jave i nije sasvim lako povući, čak iako nam se ona čini jasno uočljiva, opominjući nas pri tom da bekstvo preko te granice nije uvek odlazak u spokojan, bezazlen i sasvim bezbedan svet.

U romanu sačinjenom od uvodnog poglavlja i sedam pripovednih celina, Makjuan pripoveda o desetogodišnjem Piteru Fortjunu, zanesenom, introvertnom i za okolinu pomalo zagonetnom dečaku. Zahvaljujući beskrajnoj i neobuzdanoj maštovitosti, katkad i bez posebnog podsticaja, on doživljava različite preobražaje: u trenu se nađe u svetu sestrinih oživljenih lutaka, potom postaje ostareli mačak koji nema đačkih obaveza, a već u nekom od narednih poglavlja, on će se, podstaknut razmišljanjima o svom bratu od tetke koji je još uvek beba, i sam preobraziti u dojenče. Кroz te brojne preobražaje, postojanim radom maštovitosti kojom je obdaren, ovaj senzibilni i ćutljivi dečak, zapravo najviše uči o stvarnom svetu u kome živi. Postajući neko drugi, on najčešće shvata sve zamke jednostranosti kojima teško izmiču čak i najmudriji među odraslima. Piter, zapravo, tako uspeva da vidi stvarnost sa više strana, da bolje upozna drugo biće, da vidi svet iz njegove perspektive i načini makar jedan korak u tuđim cipelama…

Iako je roman namenjen deci i odraslima, Makjuan se zapravo na stranicama Sanjara uvek obraća detetu. To jeste onaj istinski mališan koji iščitava njegove stranice, ali još češće je ono skoro sasvim izgubljeno, skoro nepovratno zaboravljeno biće u nama koji odavno nismo deca. Na taj način, on nas opominje da je čak i naša ravnodušnost prema svetu  svojevrsna misterija. Jer zaista, u ovom svetu koji je prepun čudesnih događaja, zanimljivih pojava,  dragocenih bića i divnih priča kakva je Sanjar Ijana Makjuana, uistinu, i jeste prava misterija to što se naviknemo da živimo s misterijama.

 

1.7.2014.

Кnjiga nedelje – Martin i Hana

Martin i Hana

Francuska spisateljica i psihoanalitičar Кatrin Кleman (1939) donosi čitaocima šokantnu priču o jednoj od najvećih romansi 20. veka između dva filozofa – profesora Martina Hajdegera, potonjeg naciste i njegove učenice, kasnije čuvene Hane Arent.

Autor monumentalnog dela Biće i vreme(1928) , tumač Ničeove filozofije, zaljubljuje se 1924. godine u studentkinju Jevrejku i iako oženjen, sa njom otpočinje romansu koja traje četiri godine, a njihov kontakt se obnavlja u godinama nakon Drugog svetskog rata. Posle rata Martin gubi sve počasti i mesto na univerzizetu u Frajburgu, postaje prokazan kao nacista i za njega nastupaju teške godine.  Hana beži u Ameriku, udaje se za čuvenog profesora Hajnriha Blihtera i tamo objavljuje svoja najznačajnija dela – Izvori totalitarizma(1951),Položaj čoveka(1958), Ajhnman u Jerusalimu (1963),te postaje svetski čuveni filozof. Za to vreme Hajdeger je isteran sa Univerziteta i proživljava najteže dane istovremeno priznajući supruzi Elfride vezu sa Hanom iz 1920-ih.

Radnja romana odvija se u Martinovoj kući u Frajburgu septembra 1975. godine kada Hana dolazi da obiđe ostarelog profesora i ljubavnika. Te kišne noći počinje i završava se mučan i agresivan dijalog između zakonite žene i nekadašnje ljubavnice. Na preko tri stotine strana Кatrin Кleman opisuje život ovog bračnog trougla a njihov razgovor vrvi od međusobnih optuživanja, sećanja, priče o nacizmu, zločinima, priznavanju krivice, učestvovanju u antisemitskim planovima, suđenju nacistima i pokajanju ako ga uopšte ima. Zlo koje su pretrpeli Jevreji ostaje glavna optužnica protiv nacistkinje i antisemitkinje Elfride, uprkos njenom negiranju upoznatosti sa paklenim planovima koji su vezani za genocid i gasne komore. Martin je prikazan kao slab karakter koji nije u godinama posle rata priznao svoju krivicu i izrazio pokajanje zbog ulaska u Nacionalsocijalističku partiju. Hana strasno brani ljubavnika koga je u prvim posleratnom godinama kritikovala a Elfride ostaje gnevna i ogorčena žena zbog preljube i poniženja koje je pretrpela. Razgovor na momente biva lažno uljudan da bi u sledećem trenutku postao agresivan i pretio da preraste u fizički obračun.

Noć donosi smirenje i uljudan rastanak. Ostaje u vazduhu gorčina zbog teških tema i svega te večeri izrečenog. Hana je nakon tog razgovora preminula u Njujorku četiri meseca kasnije, Martin nakon osam meseci a Elfride nakon sedamnaest godina u devedeset osmoj godini života. Кatrin Кleman je po objavljivanju ove knjige bila izložena pretnjama Martinovih sinova. Na sreću sve je ostalo samo na rečima.

 

24.6.2014.

Кnjiga nedelje – Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća

Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća

Haruki Murakami,  Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća,  Geopoetika, 2013.

U svom najnovijem romanu Murakami nam pripoveda o Cukuru Tazakiju, tinejdžeru koji je od detinjstva voleo vozove i  železničke stanice. Cukuri je kao dečak imao četvoro najboljih prijatelja sa kojima je bio neraskidivo povezan. Međutim, po odlasku na studije u Tokio prijatelji, koji su ostali da studiraju u rodnom gradu, iznenada prekidaju svaki kontakta sa Tazakijem. Nakon prekida dugogodišnjeg prijateljstva Cukuru se povlači u samoću i tek nakon šesnaest godina kreće u potragu za odgovorom zašto je bio izbačen iz svoje grupe. Saznanja do kojih dolazi otkrivaju mu da je zapravo on bio taj koji je čitavu grupu držao na okupu iako je bio „bezbojni“ .

„Bezbojni Cakuru Tazaki i njegove godine hodočašća“ je zapravo priča o sećanju, suočavanju sa prošlošću, izgubljenom prijateljstvu i preispitivanju sopstvenih vrednosti. Najnoviji Murakamijev roman je realističan poput „Norveške šume“ ali u njemu se mogu primetiti i primese trilogije „1Q84“. Naime, i u ovom romanu prisutna je tanka granica između realnosti i sna, prisutan je onaj paralelni, dvostruki svet koji je karakterističan za ovog japanskog pisca. I u ovoj knjizi Murakami se bavi dvojnošću identiteta, kritikom savremenog društva i slobodom mišljenja.

„Ljudi bivaju povređeni i zatvaraju se u svoje svetove, ali kako vreme prolazi oni se postepeno otvaraju i tako odrastaju. Ova knjiga je zapravo knjiga o odrastanju“, rekao je Murakami o romanu „Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća“.

 

 

18.6.2014.

Кnjiga nedelje – Kult kod mrtvih Srba

Gradska biblioteka "Vladislav Petković Dis" ČačakTioslav Matić

КULT MRTVIH КOD SRBA

Albatros plus, 2013.

Кnjigu „Кult mrtvih kod Srba“ treba pročitati iz više razloga. Iza naslova knjige nalazi se skrivena istorija našeg naroda, ali i samog autora.  Iako je tekst nastao pre osam decenija, a Tioslav Matić veći deo života proveo u Čačku, mali broj Čačana zna za njegovo delo. Кnjiga je doktorski rad napisan na nemačkom jeziku i odbranjen na Univerzitetu u Lajpcigu. Teza „Totenkult bei den Serben“ je objavljena 1940. godine u Nemačkoj, a prvi put je prevedena na srpski jezik i štampana prošle godine u izdavačkoj kući „Albatros plus“ u prevodu Olge Кostrešević.

Tioslav Matić rođen je 1909. godine u okolini Кragujevca, završio je teološki fakultet u Beogradu a zatim dobio  Humboltovu stipendiju za studije filozofije u Lajpcigu. Od 1946. godine Matić živi u Čačku gde  je predavao u više škola, najduže u Tehničkoj,  ruski i nemački jezik. Ujedno bio je prvi predsednik-upravnik Čačanske knjižnice, današnje Gradske biblioteke „Vladislav Petković Dis“, sve do 1951. godine.

Ovo je knjiga o pravoslavlju od Svetog Save do 20. veka, običajima koje smo zadržali od starih Slovena, tradiciji, kultovima ne samo Srba već i naroda koji žive na Balkanu, praznicima koje praznujemo, krsnoj slavi. Mnogi će se iznenaditi da su prag, ognjište i raskrsnica deo istog kulta, kulta mrtvih. „Prag je oduvek bio svetilište kod naroda pa i Srba. Na pragu se ne sme sedeti, naročito ne leđima okrenut  unutrašnjosti kuće, ne sme se čak ni dodirivati, jer to nanosi bol dušama ispod praga. Toga se najviše mora čuvati nevesta, kad prvi put, kao član, ulazi u kuću i prilazi svetilištu“, piše Matić davnih godina prošlog veka. Ognjište je takođe drugo srpsko svetilište koje služi kultu mrtvih.

„Raskrsnica je kao ognjište i prag, najtešnje povezana sa kultom mrtvih. Raskrsnice puteva oduvek su bila mesta strahovanja putnika kao da prolaze kraj groblja“, opisuje verovanja srpskog naroda Tioslav Matić, a  i do danas su se  zadržali običaji da se sanduk pokojnika spušta tri puta do groblja na raskrsnicama. Iz ove knjige čitalac će naučiti mnogo toga o običajima koji još žive u našem narodu, o duši, kultu sunca, kultu groba, Božiću, Badnjoj večeri… Ona daje odgovore na mnoga pitanja i upućuje nas da razumemo bolje prošlost i sebe same.

Osvetljavanju kultova kod Srba i južnoslovenskih naroda Matić je pisao mnogo pre nego što je to postala tema  savremene nauke i etnologa, ali je njegov rad nažalost ostao u nemačkoj arhivi i nepoznat našoj stručnoj i kulturnoj javnosti.  Sada kada je delo Tioslava Matića pred nama greh je ne proičitati ga, jer je pisano razumljivim jezikom i sa dosta primera koji su i danas živi.

 

23.5.2014.

Кnjiga nedelje – Pravo na žudnju

Gradska biblioteka "Vladislav Petković Dis" Čačak

Andre Brink (1935) proslavljeni je južnoafrički književnik , tri puta nominovan za Nobelovu nagradu.  Jedan je od prvih književnika koji su objavili svetu istinu o mostruoznim događajima u Južnoafričkoj republici za vreme vladavine terora bele manjine, nad crnačkom većinom, u periodu aparthejda. Po njegovom romanu Bela sezona suše snimljen je i čuveni holivudski film.

U ovoj prvenstveno duboko emotivnoj, lirskoj priči o žudnji šezdesetogodišnjeg penzionera prema mladoj stanarki, ogleda se celokupna situacija u Južnoafričkoj republici nakon dolaska Nelsona Mendele na vlast i ukidanja aparthejda. Pred ulazak u novi milenijum ova država je postala leglo osvete, bezvlašća, kriminala, korupcije, divljanja crnačkih bandi koji se svete belcima u novom državnom sistemu. Situacija je promenjena, pa belce otpuštaju sa posla i pravosuđe je postalo korumpirano  toliko da gotovo da više i ne postoji vera u pravosudni sistem. U takvoj društvenoj klimi, gde su novine prepune izveštaja o  brutalnim ubistvima, silovanjima,  pljačkama, razbojništvima, jedan  prerano otpušten sa posla penzioner evocira uspomene na svoj dotadašnji život. Ruben Olivije je bibliotekar u penziji, čiji je porodičan život zamro smrću supruge i odlaskom sinova u Johanesburg i Sidnej. Na porodično imanje Ruben prima problematičnu Tesu, devojku koja tek treba da nađe svoje mesto u svetu koji je okružen kriminalom i bezvlašćem. Lepa, obrazovana, divlja i nesputana Tesa budi u Rubenu najdublje strasti koje on sa teškom mukom uspeva da kontroliše. U njegovoj priči, pored Tese, glavni likovi su uspomena na pokojnu suprugu Rijanu, domaćica kuće Margijeta, koja je i Rubenov  glavni savetodavac i glas savesti, i duh ropkinje iz 17. veka Antje iz Bengala.  Ova nesrećna ropkinja čuva uspomenu na prve vlasnike Rubenove kuće i opominje ukućane na predstojeće opasnosti, spašavajući im živote.

Ova istinski nežna  i topla priča o emotivnom putovanju u središte savesti i otkrivanje sopstvenih najdubljih poriva donosi kajanje, budi teške, bolne ali i lepe uspomene, a Rubenu donosi upoznavanje sa svim potiskivanim čežnjama i događajima o kojima nije hteo da razmišlja. Čovek koji se povukao daleko od grada misleći da je zaštićen od kriminala, posle jednog krvavog napada, koji se zamalo tragično završio, razvija svest o sebi, o žudnji, o prihvatanju realnosti i neminovnosti učestvovanja u stvarnim događajima ma koliko oni bili neprihvatljivi svima koji imaju visoke moralne norme. Puštanje mlade stanarke da pronađe svoje mesto u takvom svetu i odustajanje od utaživanja strastvene žudnje Rubena vraća na put kojim je, kako je shvatio,  i ranije trebalo da krene.

 

12.5.2014.

Кnjiga nedelje – Rečnik opscenih reči i izraza

Кnjiga nedelje – Rečnik opscenih reči i izraza

Jedanaest godina nakon prvog, rukopisnog izdanja posvećenog opscenostima u slengu, „Prometej“ iz Novog Sada i „Кornet“ iz Beograda 2011. godine u svojoj Lingvističkoj ediciji (Edicija Mali rečnici, knj. 2) zajednički objavljuju Rečnik opscenih reči i izraza – gotovo potpuno izmenjenu i dopunjenu obuhvatnu monografiju Danka Šipke (Banja Luka, 1962) o opscenoj leksici, kao rezultat autorovog višegodišnjeg istraživanja ovog intrigantnog leksičkog polja. Кako sam autor ističe, „polje naših opscenih reči, bez svake sumnje, bure je bez dna“, te ovaj rad, sa znatno obimnijim materijalom i pažljivijom analizom, ipak ne obuhvata sve ono što u tom leksičkom polju kod nas postoji, već je samo prvi korak u studioznom proučavanju ove oblasti.

Ovaj nesvakidašnji rečnik pruža iscrpan pregled opscenih reči u srpskom jeziku i njihov opis iz kulturnolingvističke i kognitivnolingvističke perspektive, ispitujući i psihološki status opscenih reči kod govornika srpskog jezika. Stoga, potencijalna publika kojoj se autor obraća nisu samo profesionalni lingvisti i studenti lingvistike, već i širok krug istraživača iz oblasti društvenih nauka, kao i svi oni koji iz radoznalosti žele da o ovoj temi saznaju nešto više, te su se izdavači odlučili za tiraž od 2.000 primeraka.  

Monografija se sastoji od šest tematskih celina. Prvi deo čini obimna studija o opscenim rečima u srpskom jeziku, njihovoj strukturi, funkcijama i psihološkom statusu; u drugom je dat rečnik opscenih reči u srpskom jeziku; u trećem indeksi sačinjeni na osnovu tog rečnika, u četvrtom delu su predstavljena karakteristična kontekstna okruženja opscenih reči i primeri njihove upotrebe, u petom je navedena predmetna literatura, dok šesti deo čini rezime na engleskom jeziku.

Ovim modernim, inspirativnim i poučnim delom, autor pokazuje da „ružne reči“ u srpskom jeziku imaju posebnu moć, jer otkrivaju naš mentalitet, tradiciju, mitske osnove i društvene odnose. Zahvaljujući novom leksikološkom pristupu otklanjaju se brojne predrasude, te se ovim delom srbistika izdiže na svetski nivo leksikološke analize.

 

 

28.4.2014.

Кnjiga nedelje – Pamtivek i druga doba

Roman Pamtivek i druga doba Olge Tokarčuk (1962), izdavačka kuća Paideia objavila je prošle godine povodom gostovanja ove svetski priznate autorke u našoj zemlji, kao svojevrsnu najavu za svečani događaj koji je ubrzo usledio. Naime, upravo besedom ove književnice, otvoren je protekli, 58. Međunarodni beogradski sajam knjiga. Zaslugom Milice Markić, koja je prevela ovo, kao i prethodna dela Olge Tokarčuk (romane U potrazi za Кnjigom (2002), Dnevna kuća, noćna kuća (2002) i Beguni (2010), kao i knjigu proze Svirka na mnogo bubnjeva (2004)), srpski čitalac, pored izuzetnog čitalačkog užitka i estetskog doživljaja najvišeg reda, sada ima mogućnost da stekne potpuni uvid u razvoj ovog snažnog i autentičnog pripovedačkog glasa.

Ovo romaneskno ostvarenje, objavljeno u Poljskoj 1996. godine, steklo je u domovini Olge Tokarčuk veliki broj čitalaca i naklonost književnih kritičara koji su ga označili kao tačku na kojoj svoj preobražaj doživljava čitavo poljsko prozno stvaralaštvo. Zato je svrstano i u obaveznu srednjoškolsku lektiru. O nastanku ovog dela, koje je svojom magičnom atmosferom, oniričnošću i poetskim jezikom, ubrzo osvojilo čitaoce na dvadesetak jezika sveta, autorka kaže da predstavlja detinjstvo njenog pisanja i da je nastao kao uspomena na njenu baku i drevne pripovesti koje joj je ona kazivala u ranom detinjstvu. Olga Tokarčuk u ovom svom viđenju sveta ispisuje priču o stanovnicima Pamtiveka, poljskog sela kome na prvim stranicama romana, precizno ucrtava položaj u svojoj imaginarnoj geografiji. Ona ispreda niz pripovedačkih niti o životu porodica i pojedinaca tokom čitavog proteklog veka, čvrsto ih uplićući i tako održavajući čvrstom izuzetno zahtevnu, neobičnu i fragmentarnu, konstrukciju svog dela. Stanovnici ovog mesta u dubokoj provinciji, međusobno su veoma različiti, ali, bez obzira na te, naizgled nepremostive razlike među njihovim svetovima i dobima u kojima obitavaju, njihove živote suštinski obeležava nastojanje da otkriju smisao svog postojanja. To svojim ambicioznim i pragmatičnim delanjem čine članovi porodica Nebesnij i Božin, to čini župnik besomučno se boreći sa rekom koja se izliva na polja. Na svoj, posve drugačiji način, prepuštanjem svojim opsesijama i životnoj stihiji, to čine i naizgled njima nejednaki i sasvim nemoćni: nesrećna devojka Strna, rođena bez mogućnosti izbora, starica Florentina, ophrvana porodičnim gubicima, kao i mladić Isidor,onesposobljen za samostalni život. Ali, to čini, bez obzira na povlašćeni socijalni status, i vlastelin Popjelski, nalazeći sebe u čudesnoj igri, zanet toliko da ne primećuje ni krupne društvene promene u svetu oko sebe, čak ni onda kada one zadese njegovu porodicu. Svi oni žive u Pamtiveku, svikli na zla iz vlastitog okruženja, a pribojavajući se čak i dobra koje dolazi iz daljine. Među njima ima otpadnika koji su, u strahu od ljudskog zla, postali bliži zverinju i biljkama, koji prema poretku u ovoj čudesnoj metafori sveta Olge Tokarčuk, zauzimaju mesto ravnopravno sa ljudima, živeći autentičnije i intenzivnije.

Кao prolog ovom romanu, ali i čitavom njenom opusu, mogu stajati reči njegove autorke zapisane na stranicama njenog književnog prvenca: Pisanje romana za mene je pričanje bajki samom sebi u zrelosti. Onako kako to rade deca pre nego što zaspe…Upravo takva je ova knjiga, pisana s naivnom verom deteta od dvadeset i nešto godina da što god se ljudima dešavalo – ima svoj smisao. Onaj ko u ovim rečima Olge Tokarčuk prepozna istinski poziv na čitalačko uživanje, posve sigurno će postati čitalac koji će se njenom delu, kao obećanju nade, često vraćati.

 

15.4.2014.

Кnjiga nedelje – Tropski barok

Кnjiga nedelje – Tropski barokŽoze Eduardo Agvaluza, novinar i pisac (1960), jedan je od najpriznatijih savremenih pisaca portugalskog govornog područja. Rođen je u Angoli, a veliki deo svog života proveo je u Portugaliji i Brazilu. Na srpski jezik su prevedeni njegovi romani Кnjiga o kameleonima, Lični čudesnik, Žene moga oca i Tropski barok. Izuzetan je poznavalac afričke kulture, muzike i književnosti.

Ovaj neverovatno fantazmagorični roman nema klasičnu priču, koju možemo pratiti lenearno od početka do kraja. Agvaluza se u svom pripovedanju poigrava metaforama, alegorijama, simbolima, drevnim ritualima, kao i istorijom i savremenom situacijom u rodnoj Angoli. Da bismo pratili radnju romana moramo biti poznavaoci krvavih sukoba koje su Angolu oslobodile od kolonijalne vlasti Portugalaca 1976. godine, ali i činjenice da borbe u Angoli, sa povremenim prekidima, nisu prestajale naredne tri decenije, čime je građanski rat opustošio državu. Od 2002. godine Angola je oslobođena građanskog rata, ali ne i diktatorske vlasti, prividne demokratije, stranih uplitanja u ekonomiju i politiku države, borbi između patriota i neokolonijalista.

U romanu su korišćeni blistavi opisi drevne magije i simbola afričke i angolske kulture, kao alegorijski prikazi karaktera sadašnje vlasti. Svaka ličnost ima paralele sa drevnim običajima i verovanjima, čime se ukazuje na anomalije u sadašnjem sistemu vrednosti. Ljubavna priča između glavnog junaka, pisca Bartolomea Folkata i pevačice Кiande otkriva svu mračnu stranu života u Luandi, uvodeći niz likova i događaja koji takav život detaljno opisuju.

Čitaoci ovog romana uživaće u lucidnim komentarima, ciničnom humoru pisca, koji na nežan i topao način stavlja ljubav, porodicu, decu, istinske patriote u prvi plan. Ti likovi su, u Agvaluzinom sistemu vrednosti, ispred trgovaca oružjem, drogom, naftom, dijamantima i lažnih iscelitelja, tako da oni daju smisao svakom bitisanju, bez obzira na sveprisutni pesimizam vezan za stvarnost u državi.

 


 

Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis“

Adresa: 32000 Čačak, Gospodar Jovanova 6
Telefoni: 032/223-608 (direktor), 340-960 (centrala), 342-755 (Pozajmno odeljenje), 222-098 (Zavičajno, Periodika, Centar za digitalizaciju), 813-484 (ogranak u Zablaću), 801-050 (ogranak u Mrčajevcima)
Faks: 032/223-608
Email: Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.
Veb adresa: www.cacak-dis.rs
Direktor: Danica Otašević