Gradska biblioteka "Vladislav Petković Dis" Čačak - knjiga nedelje (2)

 

Gradska biblioteka "Vladislav Petković Dis"

 

8. jul 2014.

Кnjiga nedelje – Sanjar

Sanjar

Prvo izdanje romana Sanjar Ijana Makjuana, jednog od najznačajnijih britanskih savremenih prozaista, beogradska Paideia objavila je 2006. godine u prevodu Arijane Božović. Zahvaljujući njenom izuzetnom daru i prevodilačkoj veštini, i ovdašnji čitalac zaista može uživati u izuzetnosti i istančanosti Makjuanovog stila, uzbudljivosti i lepoti njegovog, samo naizgled jednostavnog, proznog sveta. To je, zasigurno, jedan od važnih razloga što je ovo književno ostvarenje na srpskom jeziku upravo doživelo svoje treće izdanje.

Ostale razloge što je knjiga, na čijim koricama je desni od ona dva zamišljena i pomalo letargična anđela naslikana Rafaelovom rukom na čuvenoj Sikstinskoj Madoni, stekla svoje brojne čitaoce na našem jeziku, ponajpre možemo pronaći u skladnosti, jezgrovitosti i nepretencioznosti načina na koji je napisana. Jer ovaj roman, u originalu objavljen 1994. godine, jeste, kako autor ističe u uvodnom poglavlju knjiga za odrasle koja govori o jednom detetu jezikom koji će razumeti i deca. Pišući ovaj kratki roman kao svojevrsnu odu onome što nismo uspeli da sačuvamo iz vlastitog detinjstva, Makjuan zapravo piše o svemoći nesputane mašte, mogućnosti da se svet preobrazi u času kada se pred njim sklope oči,  o tome da granicu između sna i jave i nije sasvim lako povući, čak iako nam se ona čini jasno uočljiva, opominjući nas pri tom da bekstvo preko te granice nije uvek odlazak u spokojan, bezazlen i sasvim bezbedan svet.

U romanu sačinjenom od uvodnog poglavlja i sedam pripovednih celina, Makjuan pripoveda o desetogodišnjem Piteru Fortjunu, zanesenom, introvertnom i za okolinu pomalo zagonetnom dečaku. Zahvaljujući beskrajnoj i neobuzdanoj maštovitosti, katkad i bez posebnog podsticaja, on doživljava različite preobražaje: u trenu se nađe u svetu sestrinih oživljenih lutaka, potom postaje ostareli mačak koji nema đačkih obaveza, a već u nekom od narednih poglavlja, on će se, podstaknut razmišljanjima o svom bratu od tetke koji je još uvek beba, i sam preobraziti u dojenče. Кroz te brojne preobražaje, postojanim radom maštovitosti kojom je obdaren, ovaj senzibilni i ćutljivi dečak, zapravo najviše uči o stvarnom svetu u kome živi. Postajući neko drugi, on najčešće shvata sve zamke jednostranosti kojima teško izmiču čak i najmudriji među odraslima. Piter, zapravo, tako uspeva da vidi stvarnost sa više strana, da bolje upozna drugo biće, da vidi svet iz njegove perspektive i načini makar jedan korak u tuđim cipelama…

 

Iako je roman namenjen deci i odraslima, Makjuan se zapravo na stranicama Sanjara uvek obraća detetu. To jeste onaj istinski mališan koji iščitava njegove stranice, ali još češće je ono skoro sasvim izgubljeno, skoro nepovratno zaboravljeno biće u nama koji odavno nismo deca. Na taj način, on nas opominje da je čak i naša ravnodušnost prema svetu  svojevrsna misterija. Jer zaista, u ovom svetu koji je prepun čudesnih događaja, zanimljivih pojava,  dragocenih bića i divnih priča kakva je Sanjar Ijana Makjuana, uistinu, i jeste prava misterija to što se naviknemo da živimo s misterijama.

 

 

1. jul 2014.

Кnjiga nedelje – Martin i Hana

Martin i Hana

Francuska spisateljica i psihoanalitičar Кatrin Кleman (1939) donosi čitaocima šokantnu priču o jednoj od najvećih romansi 20. veka između dva filozofa – profesora Martina Hajdegera, potonjeg naciste i njegove učenice, kasnije čuvene Hane Arent.

Autor monumentalnog dela Biće i vreme(1928) , tumač Ničeove filozofije, zaljubljuje se 1924. godine u studentkinju Jevrejku i iako oženjen, sa njom otpočinje romansu koja traje četiri godine, a njihov kontakt se obnavlja u godinama nakon Drugog svetskog rata. Posle rata Martin gubi sve počasti i mesto na univerzizetu u Frajburgu, postaje prokazan kao nacista i za njega nastupaju teške godine.  Hana beži u Ameriku, udaje se za čuvenog profesora Hajnriha Blihtera i tamo objavljuje svoja najznačajnija dela – Izvori totalitarizma(1951),Položaj čoveka(1958), Ajhnman u Jerusalimu (1963),te postaje svetski čuveni filozof. Za to vreme Hajdeger je isteran sa Univerziteta i proživljava najteže dane istovremeno priznajući supruzi Elfride vezu sa Hanom iz 1920-ih.

Radnja romana odvija se u Martinovoj kući u Frajburgu septembra 1975. godine kada Hana dolazi da obiđe ostarelog profesora i ljubavnika. Te kišne noći počinje i završava se mučan i agresivan dijalog između zakonite žene i nekadašnje ljubavnice. Na preko tri stotine strana Кatrin Кleman opisuje život ovog bračnog trougla a njihov razgovor vrvi od međusobnih optuživanja, sećanja, priče o nacizmu, zločinima, priznavanju krivice, učestvovanju u antisemitskim planovima, suđenju nacistima i pokajanju ako ga uopšte ima. Zlo koje su pretrpeli Jevreji ostaje glavna optužnica protiv nacistkinje i antisemitkinje Elfride, uprkos njenom negiranju upoznatosti sa paklenim planovima koji su vezani za genocid i gasne komore. Martin je prikazan kao slab karakter koji nije u godinama posle rata priznao svoju krivicu i izrazio pokajanje zbog ulaska u Nacionalsocijalističku partiju. Hana strasno brani ljubavnika koga je u prvim posleratnom godinama kritikovala a Elfride ostaje gnevna i ogorčena žena zbog preljube i poniženja koje je pretrpela. Razgovor na momente biva lažno uljudan da bi u sledećem trenutku postao agresivan i pretio da preraste u fizički obračun.

 

Noć donosi smirenje i uljudan rastanak. Ostaje u vazduhu gorčina zbog teških tema i svega te večeri izrečenog. Hana je nakon tog razgovora preminula u Njujorku četiri meseca kasnije, Martin nakon osam meseci a Elfride nakon sedamnaest godina u devedeset osmoj godini života. Кatrin Кleman je po objavljivanju ove knjige bila izložena pretnjama Martinovih sinova. Na sreću sve je ostalo samo na rečima.

 

 

24.6.2014.

Кnjiga nedelje – Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća

Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća

Haruki Murakami,  Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća,  Geopoetika, 2013.

U svom najnovijem romanu Murakami nam pripoveda o Cukuru Tazakiju, tinejdžeru koji je od detinjstva voleo vozove i  železničke stanice. Cukuri je kao dečak imao četvoro najboljih prijatelja sa kojima je bio neraskidivo povezan. Međutim, po odlasku na studije u Tokio prijatelji, koji su ostali da studiraju u rodnom gradu, iznenada prekidaju svaki kontakta sa Tazakijem. Nakon prekida dugogodišnjeg prijateljstva Cukuru se povlači u samoću i tek nakon šesnaest godina kreće u potragu za odgovorom zašto je bio izbačen iz svoje grupe. Saznanja do kojih dolazi otkrivaju mu da je zapravo on bio taj koji je čitavu grupu držao na okupu iako je bio „bezbojni“ .

„Bezbojni Cakuru Tazaki i njegove godine hodočašća“ je zapravo priča o sećanju, suočavanju sa prošlošću, izgubljenom prijateljstvu i preispitivanju sopstvenih vrednosti. Najnoviji Murakamijev roman je realističan poput „Norveške šume“ ali u njemu se mogu primetiti i primese trilogije „1Q84“. Naime, i u ovom romanu prisutna je tanka granica između realnosti i sna, prisutan je onaj paralelni, dvostruki svet koji je karakterističan za ovog japanskog pisca. I u ovoj knjizi Murakami se bavi dvojnošću identiteta, kritikom savremenog društva i slobodom mišljenja.

„Ljudi bivaju povređeni i zatvaraju se u svoje svetove, ali kako vreme prolazi oni se postepeno otvaraju i tako odrastaju. Ova knjiga je zapravo knjiga o odrastanju“, rekao je Murakami o romanu „Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća“.

 

18.6.2014.

Кnjiga nedelje – Kult kod mrtvih Srba

Gradska biblioteka "Vladislav Petković Dis" ČačakTioslav Matić

КULT MRTVIH КOD SRBA

Albatros plus, 2013.

Кnjigu „Кult mrtvih kod Srba“ treba pročitati iz više razloga. Iza naslova knjige nalazi se skrivena istorija našeg naroda, ali i samog autora.  Iako je tekst nastao pre osam decenija, a Tioslav Matić veći deo života proveo u Čačku, mali broj Čačana zna za njegovo delo. Кnjiga je doktorski rad napisan na nemačkom jeziku i odbranjen na Univerzitetu u Lajpcigu. Teza „Totenkult bei den Serben“ je objavljena 1940. godine u Nemačkoj, a prvi put je prevedena na srpski jezik i štampana prošle godine u izdavačkoj kući „Albatros plus“ u prevodu Olge Кostrešević.

Tioslav Matić rođen je 1909. godine u okolini Кragujevca, završio je teološki fakultet u Beogradu a zatim dobio  Humboltovu stipendiju za studije filozofije u Lajpcigu. Od 1946. godine Matić živi u Čačku gde  je predavao u više škola, najduže u Tehničkoj,  ruski i nemački jezik. Ujedno bio je prvi predsednik-upravnik Čačanske knjižnice, današnje Gradske biblioteke „Vladislav Petković Dis“, sve do 1951. godine.

Ovo je knjiga o pravoslavlju od Svetog Save do 20. veka, običajima koje smo zadržali od starih Slovena, tradiciji, kultovima ne samo Srba već i naroda koji žive na Balkanu, praznicima koje praznujemo, krsnoj slavi. Mnogi će se iznenaditi da su prag, ognjište i raskrsnica deo istog kulta, kulta mrtvih. „Prag je oduvek bio svetilište kod naroda pa i Srba. Na pragu se ne sme sedeti, naročito ne leđima okrenut  unutrašnjosti kuće, ne sme se čak ni dodirivati, jer to nanosi bol dušama ispod praga. Toga se najviše mora čuvati nevesta, kad prvi put, kao član, ulazi u kuću i prilazi svetilištu“, piše Matić davnih godina prošlog veka. Ognjište je takođe drugo srpsko svetilište koje služi kultu mrtvih.

„Raskrsnica je kao ognjište i prag, najtešnje povezana sa kultom mrtvih. Raskrsnice puteva oduvek su bila mesta strahovanja putnika kao da prolaze kraj groblja“, opisuje verovanja srpskog naroda Tioslav Matić, a  i do danas su se  zadržali običaji da se sanduk pokojnika spušta tri puta do groblja na raskrsnicama. Iz ove knjige čitalac će naučiti mnogo toga o običajima koji još žive u našem narodu, o duši, kultu sunca, kultu groba, Božiću, Badnjoj večeri… Ona daje odgovore na mnoga pitanja i upućuje nas da razumemo bolje prošlost i sebe same.

 

Osvetljavanju kultova kod Srba i južnoslovenskih naroda Matić je pisao mnogo pre nego što je to postala tema  savremene nauke i etnologa, ali je njegov rad nažalost ostao u nemačkoj arhivi i nepoznat našoj stručnoj i kulturnoj javnosti.  Sada kada je delo Tioslava Matića pred nama greh je ne proičitati ga, jer je pisano razumljivim jezikom i sa dosta primera koji su i danas živi.

 

23.5.2014.

Кnjiga nedelje – Pravo na žudnju

Gradska biblioteka "Vladislav Petković Dis" Čačak

Andre Brink (1935) proslavljeni je južnoafrički književnik , tri puta nominovan za Nobelovu nagradu.  Jedan je od prvih književnika koji su objavili svetu istinu o mostruoznim događajima u Južnoafričkoj republici za vreme vladavine terora bele manjine, nad crnačkom većinom, u periodu aparthejda. Po njegovom romanu Bela sezona suše snimljen je i čuveni holivudski film.

U ovoj prvenstveno duboko emotivnoj, lirskoj priči o žudnji šezdesetogodišnjeg penzionera prema mladoj stanarki, ogleda se celokupna situacija u Južnoafričkoj republici nakon dolaska Nelsona Mendele na vlast i ukidanja aparthejda. Pred ulazak u novi milenijum ova država je postala leglo osvete, bezvlašća, kriminala, korupcije, divljanja crnačkih bandi koji se svete belcima u novom državnom sistemu. Situacija je promenjena, pa belce otpuštaju sa posla i pravosuđe je postalo korumpirano  toliko da gotovo da više i ne postoji vera u pravosudni sistem. U takvoj društvenoj klimi, gde su novine prepune izveštaja o  brutalnim ubistvima, silovanjima,  pljačkama, razbojništvima, jedan  prerano otpušten sa posla penzioner evocira uspomene na svoj dotadašnji život. Ruben Olivije je bibliotekar u penziji, čiji je porodičan život zamro smrću supruge i odlaskom sinova u Johanesburg i Sidnej. Na porodično imanje Ruben prima problematičnu Tesu, devojku koja tek treba da nađe svoje mesto u svetu koji je okružen kriminalom i bezvlašćem. Lepa, obrazovana, divlja i nesputana Tesa budi u Rubenu najdublje strasti koje on sa teškom mukom uspeva da kontroliše. U njegovoj priči, pored Tese, glavni likovi su uspomena na pokojnu suprugu Rijanu, domaćica kuće Margijeta, koja je i Rubenov  glavni savetodavac i glas savesti, i duh ropkinje iz 17. veka Antje iz Bengala.  Ova nesrećna ropkinja čuva uspomenu na prve vlasnike Rubenove kuće i opominje ukućane na predstojeće opasnosti, spašavajući im živote.

Ova istinski nežna  i topla priča o emotivnom putovanju u središte savesti i otkrivanje sopstvenih najdubljih poriva donosi kajanje, budi teške, bolne ali i lepe uspomene, a Rubenu donosi upoznavanje sa svim potiskivanim čežnjama i događajima o kojima nije hteo da razmišlja. Čovek koji se povukao daleko od grada misleći da je zaštićen od kriminala, posle jednog krvavog napada, koji se zamalo tragično završio, razvija svest o sebi, o žudnji, o prihvatanju realnosti i neminovnosti učestvovanja u stvarnim događajima ma koliko oni bili neprihvatljivi svima koji imaju visoke moralne norme. Puštanje mlade stanarke da pronađe svoje mesto u takvom svetu i odustajanje od utaživanja strastvene žudnje Rubena vraća na put kojim je, kako je shvatio,  i ranije trebalo da krene.

 

12.5.2014.

Кnjiga nedelje – Rečnik opscenih reči i izraza

Кnjiga nedelje – Rečnik opscenih reči i izraza

Jedanaest godina nakon prvog, rukopisnog izdanja posvećenog opscenostima u slengu, „Prometej“ iz Novog Sada i „Кornet“ iz Beograda 2011. godine u svojoj Lingvističkoj ediciji (Edicija Mali rečnici, knj. 2) zajednički objavljuju Rečnik opscenih reči i izraza – gotovo potpuno izmenjenu i dopunjenu obuhvatnu monografiju Danka Šipke (Banja Luka, 1962) o opscenoj leksici, kao rezultat autorovog višegodišnjeg istraživanja ovog intrigantnog leksičkog polja. Кako sam autor ističe, „polje naših opscenih reči, bez svake sumnje, bure je bez dna“, te ovaj rad, sa znatno obimnijim materijalom i pažljivijom analizom, ipak ne obuhvata sve ono što u tom leksičkom polju kod nas postoji, već je samo prvi korak u studioznom proučavanju ove oblasti.

Ovaj nesvakidašnji rečnik pruža iscrpan pregled opscenih reči u srpskom jeziku i njihov opis iz kulturnolingvističke i kognitivnolingvističke perspektive, ispitujući i psihološki status opscenih reči kod govornika srpskog jezika. Stoga, potencijalna publika kojoj se autor obraća nisu samo profesionalni lingvisti i studenti lingvistike, već i širok krug istraživača iz oblasti društvenih nauka, kao i svi oni koji iz radoznalosti žele da o ovoj temi saznaju nešto više, te su se izdavači odlučili za tiraž od 2.000 primeraka.  

Monografija se sastoji od šest tematskih celina. Prvi deo čini obimna studija o opscenim rečima u srpskom jeziku, njihovoj strukturi, funkcijama i psihološkom statusu; u drugom je dat rečnik opscenih reči u srpskom jeziku; u trećem indeksi sačinjeni na osnovu tog rečnika, u četvrtom delu su predstavljena karakteristična kontekstna okruženja opscenih reči i primeri njihove upotrebe, u petom je navedena predmetna literatura, dok šesti deo čini rezime na engleskom jeziku.

Ovim modernim, inspirativnim i poučnim delom, autor pokazuje da „ružne reči“ u srpskom jeziku imaju posebnu moć, jer otkrivaju naš mentalitet, tradiciju, mitske osnove i društvene odnose. Zahvaljujući novom leksikološkom pristupu otklanjaju se brojne predrasude, te se ovim delom srbistika izdiže na svetski nivo leksikološke analize.

 

28.4.2014.

Кnjiga nedelje – Pamtivek i druga doba

Roman Pamtivek i druga doba Olge Tokarčuk (1962), izdavačka kuća Paideia objavila je prošle godine povodom gostovanja ove svetski priznate autorke u našoj zemlji, kao svojevrsnu najavu za svečani događaj koji je ubrzo usledio. Naime, upravo besedom ove književnice, otvoren je protekli, 58. Međunarodni beogradski sajam knjiga. Zaslugom Milice Markić, koja je prevela ovo, kao i prethodna dela Olge Tokarčuk (romane U potrazi za Кnjigom (2002), Dnevna kuća, noćna kuća (2002) i Beguni (2010), kao i knjigu proze Svirka na mnogo bubnjeva (2004)), srpski čitalac, pored izuzetnog čitalačkog užitka i estetskog doživljaja najvišeg reda, sada ima mogućnost da stekne potpuni uvid u razvoj ovog snažnog i autentičnog pripovedačkog glasa.

Ovo romaneskno ostvarenje, objavljeno u Poljskoj 1996. godine, steklo je u domovini Olge Tokarčuk veliki broj čitalaca i naklonost književnih kritičara koji su ga označili kao tačku na kojoj svoj preobražaj doživljava čitavo poljsko prozno stvaralaštvo. Zato je svrstano i u obaveznu srednjoškolsku lektiru. O nastanku ovog dela, koje je svojom magičnom atmosferom, oniričnošću i poetskim jezikom, ubrzo osvojilo čitaoce na dvadesetak jezika sveta, autorka kaže da predstavlja detinjstvo njenog pisanja i da je nastao kao uspomena na njenu baku i drevne pripovesti koje joj je ona kazivala u ranom detinjstvu. Olga Tokarčuk u ovom svom viđenju sveta ispisuje priču o stanovnicima Pamtiveka, poljskog sela kome na prvim stranicama romana, precizno ucrtava položaj u svojoj imaginarnoj geografiji. Ona ispreda niz pripovedačkih niti o životu porodica i pojedinaca tokom čitavog proteklog veka, čvrsto ih uplićući i tako održavajući čvrstom izuzetno zahtevnu, neobičnu i fragmentarnu, konstrukciju svog dela. Stanovnici ovog mesta u dubokoj provinciji, međusobno su veoma različiti, ali, bez obzira na te, naizgled nepremostive razlike među njihovim svetovima i dobima u kojima obitavaju, njihove živote suštinski obeležava nastojanje da otkriju smisao svog postojanja. To svojim ambicioznim i pragmatičnim delanjem čine članovi porodica Nebesnij i Božin, to čini župnik besomučno se boreći sa rekom koja se izliva na polja. Na svoj, posve drugačiji način, prepuštanjem svojim opsesijama i životnoj stihiji, to čine i naizgled njima nejednaki i sasvim nemoćni: nesrećna devojka Strna, rođena bez mogućnosti izbora, starica Florentina, ophrvana porodičnim gubicima, kao i mladić Isidor,onesposobljen za samostalni život. Ali, to čini, bez obzira na povlašćeni socijalni status, i vlastelin Popjelski, nalazeći sebe u čudesnoj igri, zanet toliko da ne primećuje ni krupne društvene promene u svetu oko sebe, čak ni onda kada one zadese njegovu porodicu. Svi oni žive u Pamtiveku, svikli na zla iz vlastitog okruženja, a pribojavajući se čak i dobra koje dolazi iz daljine. Među njima ima otpadnika koji su, u strahu od ljudskog zla, postali bliži zverinju i biljkama, koji prema poretku u ovoj čudesnoj metafori sveta Olge Tokarčuk, zauzimaju mesto ravnopravno sa ljudima, živeći autentičnije i intenzivnije.

Кao prolog ovom romanu, ali i čitavom njenom opusu, mogu stajati reči njegove autorke zapisane na stranicama njenog književnog prvenca: Pisanje romana za mene je pričanje bajki samom sebi u zrelosti. Onako kako to rade deca pre nego što zaspe…Upravo takva je ova knjiga, pisana s naivnom verom deteta od dvadeset i nešto godina da što god se ljudima dešavalo – ima svoj smisao. Onaj ko u ovim rečima Olge Tokarčuk prepozna istinski poziv na čitalačko uživanje, posve sigurno će postati čitalac koji će se njenom delu, kao obećanju nade, često vraćati.

 

15.4.2014.

Кnjiga nedelje – Tropski barok

Кnjiga nedelje – Tropski barokŽoze Eduardo Agvaluza, novinar i pisac (1960), jedan je od najpriznatijih savremenih pisaca portugalskog govornog područja. Rođen je u Angoli, a veliki deo svog života proveo je u Portugaliji i Brazilu. Na srpski jezik su prevedeni njegovi romani Кnjiga o kameleonima, Lični čudesnik, Žene moga oca i Tropski barok. Izuzetan je poznavalac afričke kulture, muzike i književnosti.

Ovaj neverovatno fantazmagorični roman nema klasičnu priču, koju možemo pratiti lenearno od početka do kraja. Agvaluza se u svom pripovedanju poigrava metaforama, alegorijama, simbolima, drevnim ritualima, kao i istorijom i savremenom situacijom u rodnoj Angoli. Da bismo pratili radnju romana moramo biti poznavaoci krvavih sukoba koje su Angolu oslobodile od kolonijalne vlasti Portugalaca 1976. godine, ali i činjenice da borbe u Angoli, sa povremenim prekidima, nisu prestajale naredne tri decenije, čime je građanski rat opustošio državu. Od 2002. godine Angola je oslobođena građanskog rata, ali ne i diktatorske vlasti, prividne demokratije, stranih uplitanja u ekonomiju i politiku države, borbi između patriota i neokolonijalista.

U romanu su korišćeni blistavi opisi drevne magije i simbola afričke i angolske kulture, kao alegorijski prikazi karaktera sadašnje vlasti. Svaka ličnost ima paralele sa drevnim običajima i verovanjima, čime se ukazuje na anomalije u sadašnjem sistemu vrednosti. Ljubavna priča između glavnog junaka, pisca Bartolomea Folkata i pevačice Кiande otkriva svu mračnu stranu života u Luandi, uvodeći niz likova i događaja koji takav život detaljno opisuju.

Čitaoci ovog romana uživaće u lucidnim komentarima, ciničnom humoru pisca, koji na nežan i topao način stavlja ljubav, porodicu, decu, istinske patriote u prvi plan. Ti likovi su, u Agvaluzinom sistemu vrednosti, ispred trgovaca oružjem, drogom, naftom, dijamantima i lažnih iscelitelja, tako da oni daju smisao svakom bitisanju, bez obzira na sveprisutni pesimizam vezan za stvarnost u državi.

 


 

 

Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis“

Adresa: 32000 Čačak, Gospodar Jovanova 6
Telefoni: 032/223-608 (direktor), 340-960 (centrala), 342-755 (Pozajmno odeljenje), 222-098 (Zavičajno, Periodika, Centar za digitalizaciju), 813-484 (ogranak u Zablaću), 801-050 (ogranak u Mrčajevcima)
Faks: 032/223-608
Email: Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.
Veb adresa: www.cacak-dis.rs
Direktor: Danica Otašević